Многи од оних који су се сусретали са наркоманијом или који су сами наркомани посећују гатаре, врачаре и магове не би ли се од тога излечили. Неки од тих несрећних људи често упадају у неке деструктивне секте које под паролом центара помоћи за бивше наркомане врбују измучене жртве. И сви они, не само да не помажу него шта више, омогућавају да се што пре уништи душа оног човека који им се искрено обратио за помоћ. Ово је случај који нам помаже да схватимо да је једини и прави лек Православна Црква која никада не заборавља своја чада и која жели да помогне свима који су се нашли у некој невољи. Заиста је диван Бог у светима својим!
Са Виктором сам се упознао у Сочију, у капели у којој је сахрањен недавно упокојени старац схиархимандрит Симеон (1). Било је видљиво да је Виктор не баш црквен човек. Изашао је из капеле, прекрстио се, и осврнуо се око себе као да се боји да ће га неко видети. Махинално је дохватио цигарете, али се досетио те је вратио кутију назад у џеп. Предложио сам му да узме мандарину уместо цигарете. Захвалио ми се и одбио. Почели смо да разговарамо.
Виктор је унук пуковника медицинске службе. Седам година је био наркоман. Замолио сам га да ми каже како је успео да се излечи. Ево шта је он испричао.
„Оно чега се сећам још од детињства, јесто то да сам се увек осећао усамљен. Кад сам био веома мали, мајка ми је понекад исказивала нежност, а отац никад. Кренуо сам у школу, а родитељи су нису интересовали за мене. А касније су и сасвим отпутовали у Саратов. Остао сам са дедом. И он ме није разумео, једноставно није му било до мене. Или је био на служби, или на пецању са друговима, или војне обавезе. Почела је перестројка. Деда је сасвим пошашавио. Почео је и да мрзи демократе. Пензија за време девалвације је била смешна! Постао је мрзовољан. А ја сам започео свој бизнис. Једно продавао, друго куповао. Деда се љутио: „Преваранту“! Одговарао сам му: „А како да живим?“ Све је срушено. Нема никаквог посла. У народу све кључа. Тада су санаторијуме затварали, није било оних који су долазили на одморе, није било туриста. Шта да се ради? Деда је свако јутро ишао на море. Барем да нешто улови. А затим ми чита вести о томе како су добри комунисти. Ја му говорим: „Шта су ти они добро дали“? Имаш три бамубусова штапа“. А ја сам већ тада имао аутомобил. Готово да није дошло до туче између нас. Страшна бол. У рођеном дому је било као на ратишту.
И тако, почео сам да се дрогирам. У почетку трава, а затим је дошло и до хероина. И никако нисам успео да се зауставим. Схватао сам да гинем. И лечио сам се, и ишао сам код врачара. Ништа ми није помогло. Био сам на иглама. А деда је био умро, а родитељи су били у другом граду. Живео сам сам. Пуштао сам другове да живе са мном, можда ми нешто и дају, или паре, или наркотике. А онда је један мој друг који је већ био почео да иде у цркву рекао:
-Одвези ме код једног човека.
Узео сам кола и кренуо. Путовали смо у планину. Видим, читаво јерменско насеље. Допутовали смо до куће, а у том дворишту маса народа и један старац у колицима. Мој друг приђе ка том старцу и рече:
-Благословите, баћушка.
А овај га прекрсти, а мене гледа некако строго и са сажаљењем. Дуго ме гледа, а онда рече:
-Што ти не долазиш по благослов?
Друг ме повуче ка том деди и сави ми главу. А ја почео да се љутим. Шта ми то радите? Зар сам ја дете, да ми тако главу савијате. А деда ме је прекрстио и главу ми узео у руке. Узео и држи, и не пушта. Ја се једва суздржавам. Раздражујем се, хоћу да му скинем руке. Деда ми је лако притиснуо главу и рече:
-Шта се буниш?
А шта да му кажем? Стојим као нека нагета будала. Осећам крв ми ударила у главу. Ћутим. Исправио сам се и склонио сам се у страну. А око мене маса народа. Сви честитају деди:
-Срећан дан анђела чувара!
Долази десетак попова. Доносе му цвеће као народном уметнику. Он узима, и предаје жени која је крај њега читаво време стајала. Било је тамо још неколико жена у црној одећи. Сад знам да су то монахиње, а тад нисам имао појма. Што ли су дошли, шта је то дан анђела чувара? И како да поштују тог анђела? Почели су сви да певају молитву. Испочетка различито: монахиње су лепо певале, а народ ко народ. А затим су се сви уклопили и добро су отпевали. Схватио сам, да то није једна већ неколико молитви, разних мелодија. Затим смо сели за сто. Деду су одвезли у кућу. Попови и монахиње су отишли за њим. А ми остали смо били у дворишту, у неколико тура.
Мој друг је прво мене повукао. Нисам хтео да једем, али ми је било занимљиво. Нисам знао какав је то народ. Такве нисам никад ни видео. Они су о нечем свом говорили, и сви су једни друге схватали. А ја сам био као неразуман. Речи су биле руске, али никакав смисао у њима нисам видео. Нешто су причали о неком владици. Који владика? Као у Пушкиновој бајци, баба је хтела да буде владарка (владичица) мора. Бајка је о златној рибици. А они о неком владици. Шта он то владичи? Углавном, јели смо, устали. Опет, али тихо, прва тура је молитву отпевала. Други су пришли столу. Ми смо се померили у страну, стали смо уза зид. Прозор је био отворен. Чујем „Многаја љета“ певају. Желе том баћушки да доживи до сто година. Моле га да не напушта своју децу. А мени све то чак смешно. Као да он командује својим животом и као да може то испунити.
Стварно ме је задивило све што се тамо догађало. Путовали смо назад. Мој друг је ћутао, а и мени се није причало, био сам као после филма са специјалним ефектима. Довезао сам друга до куће. Захвалио ми се и рекао:
-Запамти тај дан. Ти си био код баћушке Семеона (2). Унуцима ћеш причати а они ти неће веровати.
-И верујте, тог дана се нисам игле ни сетио. Тек трећег дана сам се тога сетио. Треба се убости. А глас у мени говори: „Не чини то. Стрпи се“. Ни сам нисам знао ко ми то наређује. Позвонио сам другару, и рекао:
-Ајде да отпутујемо до тог деде.
Он ми је рекао:
-Ајде. Али имам посла једно два сата.
Мене је тресло, али сам трпео. Нисам хтео да чекам два сата, кренуо сам код друга кући. Стојао сам и чекао. А он сам ме зове:
-Дођи, сада сам слободан.
Одговорио сам:
-Већ сам стигао.
Дошли смо и до тог кућерка. Куцамо на врата. Врата нам отвара монахиња и смеши се. А они седе напољу за оним столом где смо ми јели. Видео ме је онај деда, тај, отац Семеон, па каже:
-Одлично, што си дошао.
Поставио ме је поред себе. Ставља пред мене црвену рибу, разне салате. Донели су и супу. Ја једем, а он својим, тим теткама (монахињама) говори:
-Одлично, што је дошао.
И мене је по глави помазио. А они ме не знају. Ко је дошао? Због чега је то добро?…Али седе у тишини. Питања никаква не постављају. Он ме је још два пута по глави помазио. Каже ми:
-Иди, и више не прави несташлуке.
Од тада се и не бодем. Како сам сишао са игле, не сећам се. Седам година сам покушавао, али није успело. Кад одједном, нико не схвата. Само друг који ме је довезао ка оцу Семеону, зна о чему се ради… Бојао сам се да ће ми се другови на неки начин осветити. А они су нестали као ветром однешени. Ни у граду их не виђам.
Сада идем у цркву. Искрено, не сваке недеље. И на гроб ка оцу Семеону идем. Сада је тамо капела над гробом. Дивота! Народ долази. Неки се наглас моле шта им треба, разговарају са њим као да је жив. Мени је из почетка то било чудно, а сада ја и сам, када сам у капели, такође нешто замолим. Али ја то тихо урадим. Готово шапатом“.
Напомене:
(1) Ова капела налази се на адреси: ул. Дагомысская, д.42, на територији храма посвећеног Успењу Пресвете Богородице. – прим. прев.
(2) Овде је наведено тачно онако како је Виктор изговарао име о. Симеона, а то је било Семеон. – прим. прев.
Александар Богатирев
Са руског: Парохија Кравичка
Извор: http://www.pravoslavie.ru/jurnal/69118.htm
Фото извори: http://www.fotosselect.ru; https://forum.optina.ru
Свако, па и дјелимично копирање материјала „Хришћанске приче“ без привођења линка на оригинални текст објављен на нашем веб-порталу, третира се као грубо кршење закона о ауторским правима. ©Парохија Кравичка
ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ 