Чуда Светог Николаја Чудотворца

Свето Писмо и дан данас лоше познајемо. Али, ако наш човек види икону светитеља Николаја Угодника, одмах ће спојити три прста и прекрстити се. Рећи ће: „Радуј се Николаје, велики чудотворче“, – а светитељ Николај ће са небеса одговорити: „И ти не тугуј, слуго Божији. Прослављај Господа Сведржитеља и речју и делом“.

Тако се збило (не случајно, него по Промислу) да о оним светитељима које највише волимо, најмање знамо. Ради се о Пресветој Богородици и светитељу Николају. Смирење не жели да се пројављује и да се прослављава. Смирењу је добро у сенци, стога су и „Благословена међу женама“ и најпоштованији светитељ у Русији живели тако да је познатих чињеница из њиховог живота веома мало. Тешко је наћи хришћански град на карти света у којем Мајка Божија није пројавила Своју чудотворну љубав, исцељујући, штитећи и поучавајући оне којима је то потребно. То се односи и на Мирликијског архиепископа.

Његова помоћ је брза и зачуђујућа. Он је и строг и милостив, истовремено. Из ћошка где гори кандило, он пажљиво посматра обичног човека и богаташа. У сваком храму постоји његова икона и чак ако никога више од светитеља не знамо, видећи светитеља Николаја, одмах се у храму осећамо као код куће. Једно од хиљаду чуда бих желео да вам препричам.

Свети Никола, икона руски стил


Тај догађај је описан код С. Нилуса у једној од његових књига. Тамо се радило о лопову који је имао сујеверну љубав ка Угоднику Божијем Николају и сваки пут идући у крађу, палио је свећу светитељу. Не смејте се овом лопову, браћо. То се само са стране чини да је глупост очигледна. При погледу изнутра оштрина се губи, јер и сами често радимо нешто не примећујући изопаченост наших поступака. Тако је лопов запалио свећу за светитеља и молио га за помоћ у крађи. Дуго му је све ишло од руке и он је успех приписивао помоћи светитеља Николаја. Онда је једанпут тај, на посебан начин „благочестив“ лопов, био примећен за време крађе. Код простих људи нема пуно приче. Грешника којег су ухватили у греху туку, а често и убијају. Мушкарци су појурили за несрећником. Смрт му се приближила и дисала му за вратом. Бежећи од прогонитеља, он је иза села угледао угинулог коња. Труп је већ дуго лежао на земљи, а из попуцале утробе текао је гној. Црви су пузили по телу животиње, а ваздух се осећао на смрад трулеж. Но, страх од смрти је јачи од сваког гнушања. И тако се лопов увукао у загнојену утробу и тамо се сакрио међу смрдљивом унутрашношћу. Прогонитељима није могло ни на памет пасти, да је лопов у стању да се сакрије у труп. Прошавши около и изгаламивши се, они су отишли кућама. А наш „срећник“, умирући од смрада, био је раскинут између страха од казне и жеље да удахне свеж ваздух.
И ево, њему једва живоме од страха и смрада, јавља се светитељ Николај. „Како ти је овде“, пита га светитељ? „Оче Николаје, једва дишем од смрада“, одговара несрећник! На то му светитељ одговара: „Ето, тако мени смрде твоје свеће“.
Сви коментари би били сувишни. Морал је на површини. Молитва грешника смрди, а не благоухаје. Потребно је не само молитисе, него и свој живот исправљати по мери својих могућности. Да ли је тако? Тако је. Али то су само површни закључци. Имамо овде и дубљу поуку. И као што је говорио један од књижевних јунака: „Да, да то је то, али није то“!
Светитељ Николај је опет спасао грешника! Молитва је можда и смрдела, али је до светитеља долазила и у потребно време светитељ Николај се сетио грешника. Нека моја свећа данас и смрди, нека она још дуго смрди (јер смрад брзо не исчезава), али ја ћу је, без обзира, палити.
Нећеш се за једну годину научити да молиш чисто и врело, као што свећа гори. Молити се, тако да би то било Богу пријатно, тако као што нама кадионице миришу, јесте посао за читавог живота. И радујем се што Господ казни, а после се сажали. А светитељи су у томе Богу слични.
Или, ево још један догађај. Догодило се то у Кијеву приликом немачке окупације.

Окупирани Кијев на мађарским фотографијама

У једној породици умире мајка. Остаје троје деце, све мање од мањега, а отац на фронту. Деца полажу маму на сто. Шта даље да раде не знају. Немају рођака, нема ко да им помогне, а знала су само да покојницима треба читати псалме. Псалтир нису имали па су узели акатист светитељу Николају, стали поред маминих ногу и почели: „Радуј се, сместилиште великих врлина! Радуј се, достојни сабеседниче Анђела! Радуј се, добри наставниче људи“! Наравно, нема ту никакве радости. Само страх и туга. Али они читају и даље и долазе до речи: „Радуј се, разрешење невиних од уза! Радуј се, оживљење мртваца!“ И на овим речима – Свет! Свет! Свет! – мама је отворила очи и села. Угодник се сажалио. Сажалио се на дечије сузе.
Лик светитеља Николаја је складан и јасан нашој души. Светитељ о себи није оставио никакве књиге, но, наш народ више верује испуњеном делу него изреченој речи. Светитељ Николај воли убоге, а наша готово читава историја јесте историја сиромаштва, простоте и беде. Када су италијани украли свето тело и однели га себи, код нас се појавио празник „летњи светитељ Николај“. Грци га до данас не признају, а наши преци су, ипак, тај празник на посебан начин осмислили.
Стари су причали да су једном сишли са небеса светитељ Николај и светитељ Касијан земљу да посећују, да можда некоме помогну. Гледају они а човек са воловским колима упао у дубоку бару. „Хајдемо, – говори светитељ Николај, светом Касијану, – да помогнемо човеку“. А свети Касијан му говори: „Не бих желео ризу рајску да прљам“. И светитељ Николај је ушао сам у блато и изгурао кола. А Господ се смиловао на такво човекољубље и дао је светитељу Николају два празника у години – лети и зими а светом Касијану једанпут у четири године – 29. фебруара. 
У суштини, Свето Писмо и дан данас лоше познајемо, а неучтивости и неотесаности нам не мањка. Чак можемо делити. Али, ако наш човек види икону светитеља Николаја Угодника, одмах ће спојити три прста и прекрстити се. Рећи ће: „Радуј се Николаје, велики чудотворче“, – а светитељ Николај ће са небеса одговорити: „И ти не тугуј, слуго Божији. Прослављај Господа Сведржитеља и речју и делом“.
Много светитеља је било на земљи, много ће их још бити. Но ми смо тако привезани за светитеља Николаја Чудотворца, као да не живимо у нашој земљи него у Малој Азији и не у епохи интернета него у 4. веку у епохи Првог Васељеског Сабора. И то је чак до суза задивљујуће.


Извор: «Православный информационно-аналитический портал „Москва – Третий Рим“.»

Српски извор: http://www.prijateljboziji.com/_cuda-svetog-nikolaja-cudotvorca/1768


За Фондацију Пријатељ Божји са руског превео: чтец Дејан Ђуричић

ФОТО 1: lik-rybinsk.ru ФОТО 2: mediasole.ru

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s