(Бесједа на Академији поводом славе СДКПД „Свети Василије Велики“ Братунац 2019.)
Часни оци,
Уважени господине начелниче,
Драга браћо и сестре,
Данас ми је припала част да кажем неколико ријечи о светитељу чије име Српско добротворно и културно просвјетно друштво већ једанаест година носи и да се осврнем на један битан аспект њиховог дјеловања а то је милосрдна дјелатност без које, како ово добротворно друштво, тако и друштво у цјелини не може постојати. Зато ћу одмах навести једну кратку мисао преподобног Макарија Великог: „Не жалимо онога који је своје имање раздао сиромасима и невољнима, јер је он вјенац вјечности понео на себи. Жалимо онога који је то имање проћердао на јефтина и грешна задовољства. Тај је потрошио и паре и душу. За откуп ништа неће имати да понуди…“
Свети Василије Велики, светитељ којег данас прослављамо, се родио од благородних родитеља у Кападокијском граду Кесарији око 330 године за вријеме царевања императора Константина Великог. Његова породица отац Василије, мајка Емилија и бака Макрина су у њега усадили прва сјемена побожности и благочестивог живота. Отац је Василија поучавао не само хришћанству и хришћанској вјери већ и осталим наукама које је добро познавао јер је предавао реторику и филозофију. Након смрти оца и баке Макрине Василије са седамнаест година почиње своје образовање најпре у Кесарији, затим у Константинопољу, да би се на крају обрео у Атини. Тамо је ишао на предавања једног славног многобожачког учитеља по имену Евул посећујући и школе друга два славна атинска учитеља Иберија и Проресија. Кажу да су за њега у Атини постојала само два пута – један који је водио у цркву и други који је водио у школу. Па, иако је изучавао граматику, реторику, астрономију, филозофију, физику, медицину и природне науке, опет, ове свјетске науке нису могле да насите његов ум који је непрестано тражио више, небеско знање и после пет година одлучује да посјети оне земље у којима су живјели хришћански подвижници гдје би се он могао упознати са истинском хришћанском науком. Посјетио је Египат, Сирију, Палестину и Месопотамију не би ли обишао света мјеста и упознао се са животом тамошњих подвижника. Надахнут животом светих Божијих људи и укрепљен православном вјером свети Василије је у повратку са ових путовања често ступао у бесједе али и дебате са другим грчким филозофима и учитељима. Индикативан је примјер из Атине у коју је свети Василије дошао са жељом да обрати свог бившег учитеља Евула у истинску вјеру и да му на тај начин плати за оно добро које је сам он добио од њега у вријеме свога школовања. Пошто је дуго тражио свога учитеља по читавом граду, напокон га пронађе у бесједи са другим филозофима о некој важној ствари. Забиљежено је да се свети Василије, не откривајући о коме се ради, одмах укључио у дијалог, моментално разрјешивши тежак задатак који је био постављен и да је онда он сам поставио једно тешко питање своме учитељу. Пошто су слушаоци били у невјерици, учитељ сам проговори и рече:
- „Ово, или је неки бог, или је Василије!“
Препознавши светог Василија Евул распусти своје другове и ученике а сам га доведе себи и заједно су читава три дана разговарали готово не узимајући никакве хране. Када га је учитељ Евул упитао шта је по његовом мишљењу суштинска ствар филозофије, свети Василије му је рекао: – Суштина филозофије је у томе што даје човјеку сећање на смрт, али да хришћани владају самом истином коју може да обрете сваки који стреми ка њој, јер управо, ми вјерујемо да ћемо једном сви васкрснути, једни за живот вјечни, други за вјечно мучење и срам. Када је Василије исприповједао Евулу укратко историју домостроја спасења, почевши од Адамовог грјеха и завршивши учењем о Христу као Искупитељу, Евул ускликну:
- „О Василије, којег је небо изабрало! Кроз тебе ја вјерујем у Једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца свега и чекам васкрсење мртвих и живот будућег вјека, амин. А мој доказ вјере у Бога ће бити да ћу остало вријеме мојега живота провести са тобом, а сада желим рођење од воде и Духа.“
На овај начин, видимо колико је битно за све нас да имамо исправну вјеру и јасан и исправан став који се тичу догмата свете православне цркве. Из наше вјере која мора бити чиста као хладни, планински поток, ничу и плодови доброте и врлине који неизоставно прате вјеру као што су пратили читав живот овог светитеља. Свети Василије Велики, будући уман и духоносан човек, имао је превелики значај за богословску мисао Цркве, а његов значај у богословљу, кроз његова дјела која нам је оставио, ни данас не јењава. У богословљу Цркве учинио је велики допринос, поготово у тумачењу богооткривене истине о Светој Тројици и у побједи над бројним јеретицима, посебно над аријанцима.
Веома висок значај у свом пастирском раду свети Василије Велики управо је придавао милосрдном и добротворном раду. У близини Кесарије саградио је прихватилиште за старе гдје „болест учи мудрољубију, ублажава се несрећа, доживљава се састрадање“. По ријечима православног мислиоца оца Георгија Флоровског „он је можда са посебном снагом замишљао друштвени идеал гледајући управо раздор и распадање свуда око себе, чак и у хришћанској средини.“ О милосрђу и дјелу светога Василија приповједали су и знали су људи још онога доба па су му зато и надјенули име Велики. Занимљива је још једна прича о томе када је светитељ једном ишао улицом, нека сиромашна жена коју је неки управник унизио паде пред ноге светога Василија молећи га да он напише писмо управнику и да каже за њу, јер га овај управник веома поштоваше. Светитељ узевши хартију написа управнику следеће ријечи: „Ова убога жена ми се обрати и рече да моје писмо има велики значај за тебе. Уколико је то тако, докажи ми то на дјелу и буди милостив ка овој жени.“ Написавши ове ријечи светитељ јој предаде писмо и она оде управнику. Прочитавши га он одговори: „сагласно твоме писму, свети оче, желео бих да укажем милост ка овој жени, али не могу то учинити јер она припада ка општенародном порезу“. Светитељ му снова написа писмо у којем рече: „Добро, уколико си желео али ниси могао да учиниш, а уколико си могао а ниси хтио да учиниш Бог ће те самог ставити међу оне којима ће бити потребна помоћ тако да нећеш моћи да учиниш оно што си наумио.“ Ове ријечи светога Василија се ускоро испунише, и убрзо након овога догађаја, цар се разгњеви на овога управника јер сазнаде да овај чини велике намете народу и посади га у затвор да би платио свима којима је закинуо. Но, управник написа светом Василију да се обрати цару за њега што овај и учини по своме милосрђу и шести дан га пустише из затвора. Када су га пустили прво што је учинио било је да је вратио оној сиромашној жени дупло више од онога што јој бјеше одузео.
Велики Христов војник, велики проповједник православља и велики милосрдни дјелатник свети Василије Велики упокојио се у четрдесет деветој година живота изнуривши своје тјело аскетским подвизима и многим борбама тјелесним и душевним које је претрпио за свога живота и оде у радост Господа свога.
Сјећајући се лика светога Василија Великог Православна Црква већ вијековима иде трагом Христовог човјекољубља и милосрдне и харитативне дјелатности. Како бисмо данашњим ријечником објаснили шта је то човјекољубље?
Добротворност представља сложени аспект човјечије делатности који у себи обухвата религиозни, социјални, психолошки и економски феномен. Добротворност или још и човјекољубље представља неодјељиви дио људске природе, јављајући се као једно од основних претпоставки човјековог бивствовања. Човекољубље је исто тако универзална људска вриједност, један од атрибута грађанског друштва. Оно омогућава друштву да изрази своје интересе директно без посредништва државе. Добротворни рад омогућава прерасподјелу добара од најмоћнијих, економски најспособнијих до оних мање способнијих, најкраћим путем и у најкраћим временским роковима. Основа човекољубља је, дакле, елементарни, директни и добровољни акт помоћи који немоћнима исказују приватна лица или друштво у целини. У данашњем свијету, човјекољубље је најчешће инструмент посредством кога друштво испуњава своје основне, социјалне и општељудске потребе. Једна од првих форми човјекољубља јесте у виду милостиње према сиромашнима, убогима, немоћнима и свима којима је помоћ била неопходна. Од средине XX вијека у многим земљама Западне Европе човјекољубива дјелатност добија унифициран назив „социјална дјелатност“. Човекољубље у хришћанству проистиче директно из заповијести самога Господа Исуса Христа који је рекао да љубимо ближњега свога као самога себе. Све остале хришћанске врлине могле би да се сместе у овој Христовој заповијести о љубави, јер категорија љубави и љубавног, личносног односа ка другом бићу сама собом подразумијева да ћемо вршити дјела љубави, односно да ћемо се по тим плодовима распознавати као истински ученици Христови. А ови плодови су свакако поред кротости, смирења и неосуђивања, још и милостиња, самопожртвованост, саосјећање, вршење добрих дјела итд.
Прихватање Православља из Византијског царства за српски народ значило је историјску, судбоносну прекретницу не само на плану духовног, већ и на плану културног, економског и опште друштвеног живота. Од тога доба словенски многобожачки народ почиње са прогресивним провизантијским културним и духовним успоном. Познато је и то да су до примања хришћанства постојали и неки обичаји међу словенским многобожачким народом који су неупоредиви са идејом милосрђа. Такав морал сада је замјењен православним хришћанским моралом и етосом. У свему су се поштовале јеванђелске заповести: – „Који иште у тебе, подај му; и који хоће да му узајмиш, не одреци му“.[1] „Подај му, и нека не жали срце твоје кад му даш; јер ће за ту ствар благословити тебе Господ Бог твој у сваком послу твом и у свему за шта се прихватиш руком својом“.[2] Мислилац Кекавмен из деветог вијека је овако поучавао свога сина: „Ако те ко моли за милостињу, подај му са спремношћу и не застајкујући…ако је то био непознат човјек, сматрај да је то био сам Христос и буди захвалан“.
Са прихватањем Православног етоса, милосрђе је било поткрепљено и условљено многобројним позивима Светога Писма. Познање Бога, као што је истицано у аскетској традицији, тиче се човјекове духовности, а не само когнитивног и разумног дјела људске природе. Знање нечега, или познање се у Православљу остварује пре свега у чину љубави, чину идентификације, чину личносног односа који подразумијева најузвишенију хришћанску врлину и свеврлину, а то је љубав. Љубав омогућава Истинско знање и води ка Истинском познању. А по мишљењу духовних дјелатника кроз читаву предањску-историјску судбину хришћанства, љубав се задобија и остварује само кроз чин аскетског и подвижничког дјела које у себе укључује смирење, милосрђе, саосјећање, доброту, пожртвованост. Дакле, узрастање у овим елементима врлинског живота води ка стицању љубави, а љубав води ка истинском познању и истинском животу у Христу.
Желим вам Богом благословену 2019. годину и пуно успјеха у даљем радњу!
Хвала вам на пажњи!
Свештеник Парохија Кравичка
[1] Мт. 5, 42.
[2] 5 Мој. 15, 10.
Фото: icons.pstgu.ru
Свако, па и дјелимично копирање материјала „Хришћанске приче“ без привођења линка на оригинални текст објављен на нашем веб-порталу, третира се као грубо кршење закона о ауторским правима. ©Парохија Кравичка
ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ 