Васкршња радост или радост новог живљења

Иако си у гроб сишао Бесмртни, уништио си Адову моћ и Васкрсао си као Победилац, Христе Боже. Женама мироносицама си рекао: Радујте се! Твојим Апостолима дарујеш мир, а палима васкрсење.

Ако се за тренутак замислимо над дубином вечног спасења, брзо ћемо постати свесни чињенице да се са тим не може ништа упоредити. За грешног човека нема ништа важније, нити светије од те тајне коју је немогуће познати нити созерцавати. Шта може да се искаже вештаственим речима када је тако велика тајна, и тако важан благослов дат палом људском створењу да живи вечно и буде у заједници са Богом? Да и сам буде бог по благодати. То је тајна над тајнама, која је у својој суштини непојмљива. Стога је и неисказана, али у икони у којој живимо – доживљавана, јер и сада делимично созерцавамо ту тајну Спасења, ту радост Осмог дана непролазног Царства Божијег.

Пасха или на српском језику Васкрс (Воскресеније) најрадоснији је хришћански празник. Када кажемо најрадоснији немамо у виду неку „радост“ или „срећу“ која често зна да нас очара, и да нас наведе да скренемо са правога пута што води ка Христовом Царству, а која је у суштини лажна, имагинарна и без реалног садржаја, него мислимо на ону истинску и непролазну радост коју задобијају наследници Царства Божијег. За ту радост апостол Петар каже да је: „неисказана и прослављена“ . И управо ми као наследници овога непролазнога Царства Божијег у могућности смо да истински осетимо и доживимо право и исконско значење речи радост. Пасхална радост извире из догађаја сусрета са Васкрслим Христом, односно из перспективе материјалнога који својим тљеним очима созерцава вечно и непролазно. Радост сусрета са Христом, који је победио смрт најважнија је егзистенцијална радост, јер утиче на само човеково биће које се преображава сагласно тој радости и том необичном догађају. „Ово сам вам казао да радост моја у вама остане и радост ваша да се испуни“ – говори Господ. Вест да је смрт побеђена не може бити упоредива ни са каквим смисленим категоријама, које своје порекло имају у осећањима и психичким набојима. Та вест се пре може окарактерисати као над-догађај и над-радост будући да у себи крије над-егзистенцијални и онтолошки смисао.

Фото извор: playcast.ru

Наша пасхална радост није повезана ни са простором ни са временом, већ је једна засебна категорија која нам пружа осећај потпуне сигурности, ствара душевни мир и утиче на нас благодаћу Божанске Истине. Ова радост нас уводи у заједницу светих и чини да се у тој заједници љубави, непрестано остварујемо као личности. У том смислу само пасхалну радост можемо назвати радошћу. Псалмопојац вели: „Радујте се о Господу, и пјевајте, праведници; веселите се сви који сте права срца“. Само пасхална радост има ту снагу да човеково срце загреје пламеном вере и учврсти у нади и љубави. Почетак пасхалне радости која представља један процес узрастања и прожимања светог и светског, видимо још у догађају Оваплоћења Сина Божијег који је прихватио на себе задатак да људску природу сједини са божанском и да је принесе Оцу. „И рече им анђео: Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову“. Сведочећи о тој радости у молитви после „Буди имја Господње“ свештеник изговара и следеће речи: „Ти си испунио сав Очев домострој спасења, испуни радошћу и весељем срца наша, свагда, сада и увек и у векове векова. Амин.“ Ова радост сигурно није светска димензија, нити категорија пролазне среће материјалног карактера.

Догађај Васкрсења, за објектив микроскопа и за научну, математичку формулу немогућ акт, улива православним хришћанима надземну радост. И овде можемо уочити велики јаз између савремених, модерних техничких, и технолошких достигнућа са једне стране и једног конкретног догађаја који се збио пре око две хиљаде година. Савремена наука не само да не може да пружи одговор на тако значајан догађај у светској историји, него шта више често покушава да га маргинализује и рационализује, бришући са страница историје читав низ одређених дешавања и личности. Главна средства науке која у својој методологији увек прибегава ка реалним чињеницама и доказаним фактима, не тако ретко бивају бројне измишљотине и лажи. Сваки покушај проналажења оригиналне среће и радости, без радости Христовог васкрсења пада у воду, а свака радост и срећа без пасхалне радости губи свој значај и смисао.

Материјална радост ма колико покушавали да је клонирају научним достигнућима, није ни приближна истинској и круцијалној радости васкрсења Христовог. Шта више радост овога света је често у директној супротности са радошћу о којој су нам говорили пророци, апостоли, праведници и свети угодници Божији. Из аскетске праксе најбоље видимо да радост овога света често води у смрт и да су сузе, смирења и трпљење путеви који воде ка душевном миру и истинској радости.

Фото: Павел Иванов

У Великом Старечнику је записано нешто о томе, говорећи о авви Аполосу и о његовој братији. Тамо пише овако: „Ја сам својим очима гледао како они с вечера почињу своје појање песама и не престају до самог јутра. Многи пак од њих силазили су с горе у три сата по подне и, примивши Евхаристију, опет су се пели на гору, остајући задовољни само духовном храном све до три сата по подне идућег дана… При свему томе били су радосни, живећи у пустињи. Нико не може указати овде на земљи, на такву и толику радост и благодушност телесну“.

О светској радости која је исувише често везана само за хедонистички стил живота пророк Исаија каже: „А гле, радост и весеље, убијају говеда, кољу овце, једу месо и пију вино говорећи: једимо и пијмо, јер ћемо сјутра умријети.“ . И заиста је радост од овога света често пут који води у погибао и који може да нас удаљи од Бога. „И од смијеха боли срце, и весељу крај бива жалост“. Међутим, пасхална радост односно моменат када је Господ Исус Христос победио смрт има над-егзистенцијално значење и уводи нас у димензију Цркве и Царства Небеског. Као што сам псалмопојац казује: „ово је дан који је створио Господ радујмо се и веселимо се у Њ“ . Тај дан је Осми дан непролазног Царства Небеског, којег предокушамо и данас на земљи, у светој Литургији која је истинска радост обоженог и преображеног народа.

Велики руски писац ΧΙΧ века Лав Николајевич Толстој својом изванредном стваралачком чулношћу успео је донекле да прозре ту истинску радост, ту изванматеријалну срећу чије порекло он види само у Богу. О тој срећи записао је следеће речи: „Срећа која се налази изван материјалне снаге, изван материјалних спољних утицаја на човека, срећа саме душе, срећа љубави! Њу може да схвати сваки човек, али ју је могао саздати и одредити само Бог!“ 

У својој проповеди на Васкрс 1962. године светитељ Јован Шангајски је рекао да пасхалну радост неће осетити само онај који је нечистога срца. Он каже: „Ако смо се поколебали у вери, ако су нам се у душу увукле сумње, ако смо отпали или се удаљили од Цркве слично јудејским првосвештеницима, ми одбацујемо помисао на Васкрсење Христово, јер нам је Оно страшно. Ако смо учинили тежак грех и савест окривљује због неверности Христу и заповестима Његовим – на нашем срцу лежи камен који спречава улазак светлости Васкрсења у њега. Ако смо утонули у свакодневне проблеме и ако нам је срце обузето њима – оно неће моћи да осети пуноћу радости. И посебно, ако осећамо непријатељство, или, још горе, мржњу према ближњима, или их осуђујемо и узносимо се над њима – не можемо се радовати сусрету са Васкрслим Господом.“ По његовом мишљењу свако ко чини тежак грех, ко је утонуо у свакодневне проблеме, или ко осуђује, није у стању да осети пасхалну радост, јер на његовом срцу стоји камен који спречава улазак светлости Васкрсења. Као решење он види покајање у којем ћемо одбацити сваку сумњу или злобу срца и радосно загрлити свога ближњег и заједно са њим запевати Христос Васкрсе.

За обичног верника вера у догађај Христовог васкрсења пружа неизрециву и неисказану радост. Оно што нас истински испуњава, продуховљује и чини личностима црпи се из есхатолошке свести и димензије, а то је омогућено Христовим Васкрсењем будући да нам после Свога Васкрсења Христос шаље Духа Светога, Духа Утешитеља који конституише Цркву и који пребива са народом коме су опроштени сви греси. Улазећи у простор, у пуноћу Духа Светога ми заиста постајемо оно што смо по назначењу (свети народ Божији коме је глава Христос) и осећамо истинску светлост, радост и смисао. У есхатолошкој димензији коју сада и овде на земљи, предокушамо на Светој Литургији испуњава се наше вечно биће и задобија прави и целокупни смисао сва пролазна срећа нашег живота. Свети Николај Кавасила пише: „Оно што причињава свако блаженство онима који се тамо налазе, значи у Царству Божијем… није ништа друго до сама Света Чаша и Свети Хлеб… Зато је Господ Вечеру Царства назвао радошћу Светих у будућем веку“. Зато је Пасхалну радост немогуће осетити без Цркве, без њене пуноће, без заједнице нас међу собом, нас са упокојенима, нас са светитељима, са анђелима и са самим Богом. Свети Исак Сирин о томе овако каже: „Рај је Љубав Божија.. Кад нађемо Љубав, Небеским Хлебом се хранимо… Ко нађе Љубав, сваког дана и сваког часа се храни Христом и стога, бесмртан постаје…“. Управо та Божија Васкршња Љубав извор је наше неизмерне радости. Свети Јустин Ћелијски, пак, говори да је у те четири речи – Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе; сажета судбина људи свих времена и сва историја људског рода. За Васкрс он каже да је то највећа револуција у свим световима. Једина савршена и довршена револуција јер се њоме човеку даје Живот Вечни, у који се улази кроз Истину Вечну, кроз Правду Вечну, кроз Љубав Вечну и кроз Радост Вечну.

Треба истаћи чињеницу да говорећи о пасхалној радости заправо говоримо о радости новог живљења, оног битисања које није условљено никаквим категоријама, које своје корене не вуче у овом свету и времену. О томе протојереј Георгије Брејев говори јасно и конкретно: „Васкрс нам носи образ тог новог живота… Када људи из света, нецрквени долазе у храм на Пасху, њих задивљава то славље. Њима се открива други свет, препун изобиља, где царују светлост и радост… Васкрс, човека увек радује, весели и испуњава великим духовним даровима. Ничега сличног Васкрсу, више нема у нашем свету.


Аутор: ButLeo

У слову на свету Пасхалну седмицу архимандрит Јован Крестјанкин каже да не постоји светлија радост од васкршње. Он даје недвосмислено тумачење пасхалне радости рекавши: „Наша васкршња (пасхална) радост – то је радост због преображаја (промене) васцелог нашег живота у живот непропадљиви, због наше тежње ка бесмртном добру, ка непропадљивој лепоти.“ Празновати Пасху за њега значи постати нови човек, преображавати себе, своју душу и окренути своја настројења ка овом вечном извору живота. 

То радосно егзистирање није условљено никаквом идеолошком, филозофском, политичком или друштвеном позадином, него је искључиво везано за догађај Васкрсења. О томе нам најбоље могу посведочити и речи апостола Јована Богослова: „А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, гдје се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и речи им: Мир вам!“ Христос нам даје коначни мир и радост, због тога што је смрт побеђена. И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. Стога није чудно што апостол Павле на почетку свих својих посланица говори народу: „Благодат вам и мир од Бога Оца и Господа нашега Исуса Христа“. Овај мир који призива апостол Павле у директној је повезаности са пасхалном радошћу у којој има своје утемељење и одакле добија своје значење. И свештеник на Литургији често говори: „Мир свима“, што по јеромонаху Григорију Светогорцу значи да представља мирење нас са другима и са Богом што је извор сваког добра. За човека не постоји битнија ствар од сазнања да је последњи и најљући непријатељ – смрт побеђена, Христовом смрћу и Његовим Васкрсењем. Имајући ово на уму можемо заједно са светим апостолом Павлом да кажемо „Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је пакле побједа?“ Одатле и произилазе пасхална радост, и са њом мир о којем Апостол тако често говори. Отац Јустин Поповић говори за оне који се вежу за Христа, као непресушног извора тог мира овако: „Гле, ти нови човек, ти васкрсли мртвац, ти имаш ново срце, нову душу, бесмртно срце, бесмртну душу и бесмртну радост у Васкрсломе Господу.“ У Русији је сачувана прича о једној старици која је имала преко деведесет година, а која је будући сва болесна, ипак дошла на Васкршњу службу. И када је чула речи песме: „Воскресение Твое, Христе Спасе, ангели поют на Небесех“, она је запевала заједно са свештеницима, а очевидци говоре да је после тога њено лице постало светло и радосно. Она је истински осетила радост Васкрсења Христовог у дубини своје душе и праћена том радошћу убрзо после тога се и упокојила.

Пасхална радост је источник сваке доброте, милосрђа, праштања и љубави. То је звезда водиља не само у врлинском животу човековом, већ и показатељ пута ка коме треба да тежимо. Она нас усмерава и опомиње својом благошћу, приводећи нас непрестано ка тајни нашег спасења. Свети праведни Јован Кронштадски каже: „Извор сваке истинске радости тече у храму“, при чему ту радост он везује за Цркву и молитву.

У 2. песми Пасхалног канона певамо: „Очистимо осећања па ћемо видети Христа који блиста неприступачном светлошћу васкрсења, и говори: радујте се, да јасно чујемо певајући победничку песму.“ И овде се говори о потреби покајања и очишћења самога себе да би смо у радости могли чути Христову победничку песму. Даље у 9. песми истог канона се налазе следеће речи: „О како је божанствен и драг и веома сладак твој глас! Јер си ти, Христе, истински обећао да ћеш са нама бити до свршетка света. Ми верни радујемо се што имамо њега као утврћење наде.“ То значи да сву своју наду верни полажу на Васкрслог Христа, који представља наше утврђење наде, наш стуб вере. 

Фото извор: images16.fotki.com

У својој Васкршњој речи свети Јован Златоуст говори: „Уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, један с другим ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас!… Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спасова смрт… Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се Анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Светитељ се радује јер је смрт побеђена и живот живује и пали су демони.

О пасхалној радости је немогуће говорити другачије осим у апофатичком смислу, јер она је неизрецива по суштини и несхватљива ограниченим логичким законима. Радост која није материјалног карактера него је усађена у дубину вере, исто тако је и неисказана, управо због свог нематеријалног карактера и божанског порекла. Њу је могуће само посведочити властитим примером, онако као што су је сведочили светитељи Божији, који су радосна срца ширили око себе светлост Христових речи. Бројни примери пламене радости су свети мученици који су у часовима својих најстрашнијих мука, радосно вапили ка Своме Господу јер су знали да су победили смрт. И њихови мучитељи су често били побеђивани њиховом радошћу, те су се кајали, и неретко и сами постајали хришћани. У посланици Филипљанима апостол Павле каже: „Али ако се и приносим на жртву и службу вјере ваше, радујем се, и са свима вама се радујем“. Светитељ Теофан Затворник о тој радости каже: „Могуће је плакати за своје грехове, а радовати се у Господу“, и тиме потврђује парадокс наше вере и пасхалне радости, јер васкршња радост је увек радост проживљена, искуствена и у експлицитној је вези са нашом вером и Божијом благодаћу. Та радост представља резултат обитавања Духа Светога у Цркви. Преподобни Серафим Саровски говори: „Када Дух Божији силази на човека и осењује га пуноћом свог присуства, тада се душа човечија преиспуњава неизрецивном радошћу, јер Дух Божији даје радост свему чега се дотакне“. Пасхална радост исто тако треба да нам служи као вечно слово захвалности Богу јединоме који нас је увео у своје Царство и дао нам могућност да у овом свету и животу предокусимо малени делић те вечне и божанске радости, коју ћемо у пуноћи осетити тек у Његовом Царству.

Говорећи о васкршњој вери отац Александар Шмеман је истицао да ми који се радујемо и ми који верујемо сада морамо да посведочимо ту веру и ту радост, да би је и други познали, и поверовали у њу, и да би је видели и чули. И када би том радошћу дотакли срце барем једног човека, онда би на овом свету већ почело чудесно преображавање света и човека. По његовом мишљењу, када неко усвоји ту радост, а онда изађе из храма и почне њоме да живи, тада у сваком трену све може да „букне“ светлошћу Царства Божијег. 

На крају, треба поново напоменути да само извирући из надкосмичког догађаја Христовог васкрсења, радост може поседовати истинско значење и примити истински смисао и садржај. Само та пасхална радост због које живимо и којој се надамо одржаће у егзистенцији и наше напоре да будемо хуманији, моралнији, да заволимо Бога и друге људе. Из ове радости проистиче као из планинског извора прегршт добрих и племенитих идеја, савесних и моралних поступака, адекватног и правилног мишљења и владања. А коначно сазнање да: „нећу умријети него ћу жив бити, и казивати дјела Господња“ , заиста мора да пружи створеном бићу само осећање радости због превеликог Божијег дара. Јер као што „носисмо слику земљанога, тако ћемо носити и слику небескога“, међутим тада ћемо већ бити бити удеоници небеске и непролазне радости Царства Христовог.

Дејан Ђуричић

Свако, па и дјелимично копирање материјала „Хришћанске приче“ без линка на оригинални текст објављен на веб-порталу „Хришћанске приче – Парохија Кравичка“ третира се као грубо кршење закона о ауторским правима. Хришћанске приче задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s