Постоји на небу једна сјајна звијезда. И ова звијезда је сјајнија од других и тако необична, неодољива. Не подсјећа на остале звијезде. Тако у мају и јуну она својом свјетлошћу залива црвено као крв цвијеће које се зове косовски божур. Она је неугасиви пламен вјечне истине, вјечне доброте, вјечне љубави која понекад међу људима бљесне да покаже да њена мјера није нигдје изван, но у нама самима, само је потребно да је тамо и пронађемо.
Тако се и догоди те давне, али блиске, 1389. године, када се на раскрсници путева, раскрсници цивилизација, раскрсници душа, сусретоше божански кристална истина и демонски помрачена мржња.
Када би све Србе тада упитали како да изразе своју православну вјеру и хришћанство које поштују не би било бољег одговора но онај који је дао страдалник, кнез Лазар који је рекао: „Земаљско је за малена царство, а Небеско увијек и довијека.“
И она сјајна звијезда затитра у његовим грудима, свијетлећи касније покољењима иза њега. Зато је и било могуће да његова одсјечена глава засија и да засија свјетлост хиљаде и хиљаде кандила дуж Косова поља, кандила која и данас горе непрестано. И хиљаде војника је пало посматрајући ту свјетлост, бивајући надахњивани њоме. И хиљаде војника послије оних који су погинули на Косову пољу. И хиљаде за вријеме Првог и Другог свјетског рата. И хиљаде за вријеме посљедњег рата чије смо посљедице сви осјетили на својој кожи.
Коме би онда сметала свјетлост те најсјајније небеске звијезде? Ако та свјетлост надахњује, ако просвјећује, ако има снагу да покреће изнова и изнова, да оживљава непрестано?
Срби су послије Видовдана подигли многе цркве и манастире светом кнезу Лазару и косовским јунацима, али нису их подигли само њима, него самима себи. Да у њима чувају остатке свјетлости без које се сунце ујутру не буди, чувајући је у златним путирима, у ореолима око глава светитеља, у бојама фресака. Да у камену буде урезано оно што се носи и у срцу.
Зато нико неће моћи из глава да нам избрише оно што је записано и што се носи дубоко у бићу нашем, јер то заправо и нема везе са нашим памћењем, него са вјечном душом која у нама пребива.
Једино тако можемо да схватимо страдалнике српске током вијекова, овако ћемо једино моћи да схватимо Косово које није пренесено, није одвојено и није негдје тамо, већ пребива у нама самима, православним Србима насљедницима Светога Саве.
Нека нам драги Бог подари да када запалимо свијећу и када се сјетимо српских страдалника од Косова поља и Видовдана па до данас, у тој искри пламена препознамо исту ону искру свјетлости ради које се окупљамо, молимо и сабирамо, ради које постојимо, ради које су наши преци пали, ради које живимо у садашњости дан за даном. Оно једно зрно соли које осоли читав свијет и које ће нам бити све.
А та је најсјајнија звијезда и то зрно соли је Господ Исус Христос Бог наш, наш Творац и Спаситељ који чека да Га препознамо и да похитамо Њему у загрљај. Амин.
Свештеник: Парохија Кравичка
Свако, па и дјелимично копирање материјала „Хришћанске приче“ без привођења линка на оригинални текст објављен на нашем веб-порталу, третира се као грубо кршење закона о ауторским правима. ©Парохија Кравичка
ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ 