Миленко Илић је један од пјесника са наших крајева о коме се мало, готово ништа, није зборило, писало, биљежило… А требало би. Његова збирка пјесма објављена је постхумно 2017. године и промовисана је у Народној библиотеци „Филип Вишњић“ у Бијељини. У Братунцу о томе није било ни помена.

Човјек тужне судбине, умјешног пера, кратког живота и радосне поезије. Или, што је лијепо Милан Пајић у предговору о његовим пјесмама записао: „његова поезија на особен начин слави љепоту живота и природе и све је у знаку животне радости.“

У Миленковим пјесмама је све и заиста окренуто веселим и раздраганим успоменама и емоцијама које су у стању да нас пребаце далеко у дјетињство, да нас подсјете, да нас насмију… Све је испуњено живим сликама села у којима су наши преци раније живјели, обичаја које су испуњавали, али и оним обичним ситним догодовштинама и недаћама које прате сваког човјека и његово дјетињство. Лака, њежна и разумљива је поезија Миленка Илића, рече Милан Пајић. Ту ништа више не бисмо додали. Све остало ћете прочитати сами.

Рођен је 01. новембра 1955. године у Јакетићима код Жлијебца, у општини Братунац. Прва четири разреда основе школе завршио је управо на Жлијебцу а од петог разреда прелази у Бијељину гдје завршава средњу школу. Дипломирао је на Педагошкој академији у Тузли, на смијеру српско-хрватски језик и југословенска књижевност. Радио је као наставник српског језика и књижевности у Факовићима и Бјеловцу и у Јабланици на Златибору. Током тог периода своје пјесме објављује у дјечијим часописима „Весела свеска“ и „Кекец“. Био је члан Друштва пјесника Босне и Херцеговине.

Живот је завршио на најтрагичнији начин – самоубиством 13. маја 1999. године у Бијељини.

Саставио: свештеник Парохија Кравичка

ИЗБОР ИЗ ПОЕЗИЈЕ

Сличица прва

Ово се ја бодем

са овном Марком

који је и најмирније овчице

кињити знао.

Немојте мислити

да је он био јачи,

ово сам се ја

сасвим случајно оклизнуо

и на леђа пао.

Сличица друга

Види се моја мајка,

то она чисто рубље

да се суши стере.

И још се види

једна прилика

са лулом у зубима

што се по дрвету

Крошњастом вере.

Рећи ћу вам ко је

да не гонетате:

То је мој дјед,

мени трешње бере.

Завичај

Завичај је ружичњак

насред срца,

први пупови прољећа,

жубор потока,

вита бреза на брежуљку,

смијешак сунца

задржан у сјају ока.

Завичај је кад кренеш

пољем дјетињства

и пустиш вјетар

да ти се игра косом,

кад домамиш

лептира на длан

и корачаш путељком знаним

ногом босом.

Ливада крај ријеке

Ту ме познаје свака травка:

бубице, мрави, вриједне пчеле.

Птице као чаробним штапићем

из мене тугу сву иселе.

Колико сам пута стајао крај ријеке

у љетње вечери и раздања.

Само смо ријека и ја знали

све наше тајне, сва наша ћутања.

Наслоним главу на влати траве,

слушам пјесму птица, шум ријеке.

И учини ми се да у мрмору воде

чујем дозиве давне, дјетињства одјеке.

Птица

Летјела једна птица,

малени птичији створ,

у крошњи старог бора

свила је себи двор.

Живјела у новом дому,

није јој се било тешко свићи,

све док из гнијезда нису

главице подигли птићи

А једно јутро крај ријеке,

тек освитала је зора,

пропјевали су птићи

у крошњи старог бора.

Свако, па и дјелимично копирање материјала „Хришћанске приче“ без привођења линка на оригинални текст објављен на нашем веб-порталу, третира се као грубо кршење закона о ауторским правима.  ©Парохија Кравичка