Миленко Илић је један од пјесника са наших крајева о коме се мало, готово ништа, није зборило, писало, биљежило… А требало би. Његова збирка пјесма објављена је постхумно 2017. године и промовисана је у Народној библиотеци „Филип Вишњић“ у Бијељини. У Братунцу о томе није било ни помена.
Човјек тужне судбине, умјешног пера, кратког живота и радосне поезије. Или, што је лијепо Милан Пајић у предговору о његовим пјесмама записао: „његова поезија на особен начин слави љепоту живота и природе и све је у знаку животне радости.“
У Миленковим пјесмама је све и заиста окренуто веселим и раздраганим успоменама и емоцијама које су у стању да нас пребаце далеко у дјетињство, да нас подсјете, да нас насмију… Све је испуњено живим сликама села у којима су наши преци раније живјели, обичаја које су испуњавали, али и оним обичним ситним догодовштинама и недаћама које прате сваког човјека и његово дјетињство. Лака, њежна и разумљива је поезија Миленка Илића, рече Милан Пајић. Ту ништа више не бисмо додали. Све остало ћете прочитати сами.
Рођен је 01. новембра 1955. године у Јакетићима код Жлијебца, у општини Братунац. Прва четири разреда основе школе завршио је управо на Жлијебцу а од петог разреда прелази у Бијељину гдје завршава средњу школу. Дипломирао је на Педагошкој академији у Тузли, на смијеру српско-хрватски језик и југословенска књижевност. Радио је као наставник српског језика и књижевности у Факовићима и Бјеловцу и у Јабланици на Златибору. Током тог периода своје пјесме објављује у дјечијим часописима „Весела свеска“ и „Кекец“. Био је члан Друштва пјесника Босне и Херцеговине.
Живот је завршио на најтрагичнији начин – самоубиством 13. маја 1999. године у Бијељини.
Свештеник Дејан Ђуричић
Избор из поезије:
Сличица прва
Ово се ја бодем
са овном Марком
који је и најмирније овчице
кињити знао.
Немојте мислити
да је он био јачи,
ово сам се ја
сасвим случајно оклизнуо
и на леђа пао.
Сличица друга
Види се моја мајка,
то она чисто рубље
да се суши стере.
И још се види
једна прилика
са лулом у зубима
што се по дрвету
Крошњастом вере.
Рећи ћу вам ко је
да не гонетате:
То је мој дјед,
мени трешње бере.
Завичај
Завичај је ружичњак
насред срца,
први пупови прољећа,
жубор потока,
вита бреза на брежуљку,
смијешак сунца
задржан у сјају ока.
Завичај је кад кренеш
пољем дјетињства
и пустиш вјетар
да ти се игра косом,
кад домамиш
лептира на длан
и корачаш путељком знаним
ногом босом.
Ливада крај ријеке
Ту ме познаје свака травка:
бубице, мрави, вриједне пчеле.
Птице као чаробним штапићем
из мене тугу сву иселе.
Колико сам пута стајао крај ријеке
у љетње вечери и раздања.
Само смо ријека и ја знали
све наше тајне, сва наша ћутања.
Наслоним главу на влати траве,
слушам пјесму птица, шум ријеке.
И учини ми се да у мрмору воде
чујем дозиве давне, дјетињства одјеке.
Птица
Летјела једна птица,
малени птичији створ,
у крошњи старог бора
свила је себи двор.
Живјела у новом дому,
није јој се било тешко свићи,
све док из гнијезда нису
главице подигли птићи
А једно јутро крај ријеке,
тек освитала је зора,
пропјевали су птићи
у крошњи старог бора.
Свако, па и дјелимично копирање материјала „Хришћанске приче“ без линка на оригинални текст објављен на веб-порталу „Хришћанске приче – Парохија Кравичка“ третира се као грубо кршење закона о ауторским правима. Хришћанске приче задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.
