Хришћанство као искуство радости

На први поглед се чини да међу протојерејем Александром Шмеманом и оцем Порфиријем Кавсокаливитом не постоји друга карика осим припадности ка Православној вери. Један је истакнути богослов који се силом прилика родио у Талину (Естонија) и који је предавао разне богословске предмете од Свето-Сергијевог православног института у Паризу до Свето-Владимирске богословије у Америци. Други је свети старац по пореклу Грк који је напустио дом када је имао 12 година и који је тајно отпутовао на Свету Гору „чврсто желећи да се уподоби светом Јовану Каливиту чије је житије прочитао у детињству и које је посебно заволео“.

И тако, шта је заједничко између смиреног послушника Свете горе Атонске и богословске трубе на њиви духовно умртвљење Западне Европе? Као што смо рекли, није довољно истаћи да је карика која их повезује била само  припадање ка православној вери. Оно што ми тражимо може да се одреди као истоветност искуства људске душе која се сусрела са својим Жеником у Лику Оваплоћеног Бога.

Сви ми припадамо православној вери, и сви исповедамо Исуса Христа за свога Господа и Бога, но тај сусрет на нас другачије делује. За некога је Христос само део богослужбено-обредног процеса: човек дође на службу, задовољи своје религиозне потребе, можда се чак и причести, а затим Христа сахрањује у свој подсвесни гроб, да му Он не би сметао да се бави својим светским пословима. А онда жеђ за религиозним испуњењем Христа поново васкрсава и такав принцип занемаривања Христа задобија форму „perpetuum mobile“ –Христос од службе до службе.

Протојереј Александар Шмеман је увек снажно протествовао против претварања Цркве у некакав клерикални организам где функционална разлика свештенства од народа задобија онтолошки карактер. „Период клерикализма – чујемо од оца Александра – „тј. недељивог владања у Цркви и над Црквом клира који су постепено у свести мирјана претворили свештенослужитеља у неко „посебно биће“ које се суштински разликује од мирјана“. Његово евхаристијско виђење света је у себе укључивало веру да се читав свет, сва твар протеже ка Христу да буде причасник Логоса читаве твари. Стога је он храбро говорио да хришћанство није религија: „Јер чак ни религија овај пали свет не може да исцели, нити да га исправи због тога што је она пристала да спусти Бога у област „светога“, да Га стави насупрот „профаном свету“. Религија се, што је веома страшно, помирила са „секуларизмом“, у исто време када се Бог нашао удаљен у сферу „свештеног““. Религија се одриче од света, оставља свет самоме себи, тако да Домострој спасења света кроз Крсну жртву представља непотребан и сувишан корак. Религија је изокренути секуларизам, због тога што тражи своје, делећи свет на „сакрално“ и „профано“.

Мистичка интуиција која има своје корене у евхаристијском искуству дозвољавала је прот. Александру Шмеману да у Христу види Агнеца Божијег који је заклан не узалуд него за живот света. Христос је пуноћа а не део. Он је пуноћа света, човека, живота. Он је пуноћа људске среће и Он човеку пружа истинску радост. Стога је за Шмемана знак налажења Христа непрестана радост.

Протојереј Александар Шмеман

Шмеман тврди да се ранохришћанска заједница разликује од наше савремене управо због тога што су они увек и свугде били са Христом. „Рани хришћани су говорили да је Његово Тело на престолу зато што је Он међу њима. Садашњи хришћани: Христос је овде, зато што је Његово Тело на престолу. На изглед једно те исто, а заправо се ради о суштинској разлици која одликује рано хришћанство од нашег, разлици коју због нечега не знају, и коју због нечега богослови не схватају. Тамо је све од познања Христа, од љубави ка Њему. Овде од жеље да се „осветимо“. Тамо ка причешћу доводи угледање за Христом и из тога проистиче идење за Христом. Овде Христос практично „није потребан“. То готово да су две различите религије. На страницама његовог дневника често срећемо жестоку критику псеудодуховности и псеудоцрквености при којима хришћанство прима облик антагонизма и самозатворености. У таквој атмосфери Богочовек је представљен као уплашен и уморен од света, дат само „црквеним“ људима. За такву псеудоцрквену свест су саблазан речи апостола Павла који је гласник истинског благочешћа и истинске црквености: „Свима сам био све, да како год неке спасем“ (1. Кор. 9:22). Они би желели да апостол овако каже: „За неке сам био све, да би спасао неке“.

„Само је у Цркви могуће пронаћи потпуни Христов лик. То и јесте посао богословља – и више ништа. Но њега подједнако закриљују и „поп“ и „богослов“. Један је акценат ставио на вечну човекову потребу за „свештенством“, а други је самог Христа претворио у „проблем““. Шмеман у клерикализму види опасност остваривања плана Великог Инквизитора – да учини Христа непотребним. Он говори о опасности замене Христа „црквом“. „Дошао је у Цркву“…. Двосмисленост је опасност тог израза. У Цркву је могуће доћи из хиљаду разлога, од којих су многи не сасвим позитивни, па чак и опасни. Потребно је „доћи Христу“. Павле се обратио ка Христу а не ка „цркви“ те је стога и Црква за њега била само и свецели живот са Христом и у Христу. Но расла је, расла и у историји израсла „Црква“ сама по себи, коју је могуће волети (чак „заљубљено“), којој је могуће обраћати се, којом је могуће живети, но одвојено од Христа…“. 

И старац Порфирије је живео Христом, и Христом се радовао. И за њега је као и за прот. Александра Шмемана чудно било прихватање Христа кроз неки безживотни скуп правила која делују на механички начин. Као да је могуће фабрички произвести Христа. „Блажени старац“ – говори игуманија Теоксенија – „пројављивао је живо Христово присуство. Топла љубав ка Христу обухватала је читаву његову душу, све његове мисли и сву његову личност до таквог степена да би он без колебања могао заједно са апостолом Павлом рећи: „Већ не живим ја, него у мени живи Христос“ (Гал. 2: 20), фразу коју је старац волео да понавља“. У књизи „Старац Порфирије Кавсокаливит – Живот и Речи“ налазимо веома занимљив дијалог о Исусовој молитви. Сам старац Порфирије сведочи да му је једном дошао монах и упитао га како он упражњава ову молитву. Приликом тога монах је почео да набраја сва неопходна правила ради успешне молитве: „седиш на маленој, ниској столичици, обараш главу и концентришеш се“. Но како је тај монах био зачуђен, чувши ове речи: „Ма не. У уму говорим речи Господе Исусе Христе.. Говорим чисто и са пажњом пратим речи. Господе Исусе Христе помилуј ме… Господе Исусе… Тако чиним у уму, и пазим на речи. Када је монах чуо да старац не спушта ум у срце рекао је старцу Порфирију да се налази у прелести. Но старац Порфирије је ипак успео да објасни да није у прелести. Ево како он сам о томе говори: 

– Оче – рекох му – чуј шта ћу ти рећи. Када произносим молитву у уму, понекад се радост појачава и када се моја радост појача при речима  Господе Исусе Христе… осећам како је ум радосно заиграо заједно са срцем. Односно осећам како ум силази у срце и тамо осећам сву ту радост када произносим молитву. Почињем затварајући ум у речи молитве а затим сам ум улази онамо када радост дође.

-Па тако и треба да буде! – говори ми он. – Опрости ми што сам рекао „прелест“.

Код њега често налазимо овакве речи: „Нека молитва не буде принуђивање. Притисак може у нама изазвати унутрашње противљење и донети невоље. Многи који молитву врше са притиском су постали болесни.. Не користите вештачке методе. Нема потребе концентрисати се на неки посебан начин да би се молили. На крају старац указује на оно што је суштина праве молитве, на оно што представља со молитве: „Све се састоји у љубави ка Христу. Ако ваша душа са љубављу понавља ових пет речи: Господе Исусе Христе помилуј ме – онда неће знати ситости. Ово су незасите речи!“

Сједињујући се са Христом у Светој Тајни Евхаристије, он то није чинио због тога да би испунио неки религиозни инстикт, да би испунио црквено правило о честом причешћивању и посећивању црквених богослужења. Он је то чинио због тога што је Христос за њега био све, он је осећао ту Божанску љубав Божијег Јагњета која увек жели да буде не само поред човека већ унутар њега, која жели да сачињава читаву његову суштину. Он се толико прожео Божијом милосрдном љубављу, да је схватио Христову жеђ да се сједини са нама, на тај начин, да не знамо где почиње Божанско у нама, а где се завршава оно наше људско. Овде се не ради о неком мешању природа, о христолошком пантеизму јер наша природа не исчезава са Христом, оно што је наше биће никуда не одлази, јер Христос није лопов. „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу“ (Јн. 10, 10).

Старац овако почиње једну од својих химни посвећених Христу – „Волимо Христа јер је Он наша једина нада и брига. Волимо Христа само ради Њега Самог. Никад ради себе. Нека нас Он води тамо куда жели. Нека нам да оно што Сам хоће. Нећемо Га волети због Његових дарова. Тако егоизам говори: Христос ће ме сместити у најлепшу обитељ коју има… Овако треба правилно говорити: „Христе мој, нека буде онако како пожели Твоја љубав, само да се налазим у Тој љубави“. Какве речи, каква химна душе која је заволела свог Женика. И као што се невеста која силно воли свога мужа не брине за дом у којем ће они живети, већ читаву себе предаје свом изабранику, тако и душа преподобног бива ослобођена од сваког трансцендентног егоизма, од рачунања на есхатолошку срећу и добитак у загробном животу, а брине се само о једном, о ономе што је „једино на корист“ (Лк. 11:42).

Старац Порфирије у својој келији у Кавсокаливији

Старац Порфирије је живео Христом и свуда видео Христа: „Ако си заљубљен, можеш живети и на Омонији и не знати да се налазиш на Омонији, не видети ни аутомобиле, ни људе, ништа. Ти си са својим вољеним. Ти њиме живиш, наслађујеш се, он те инспирише. Зар није тако? Сада замислите да је онај кога ви волите – Христос. Христос у твом уму, Христос у твом срцу, Христос у твом бићу, Христос свуда“. 

Затим да не бисмо помислили да старац поседује неки апстрактан христолошки романтизам, он Светлост Христове љубави окреће на ближње. Одавде се може закључити да не постоји издвојени христолошки романтизам, као што не постоји ни издвојени хуманистички морал, већ постоји морал у Христу. „Ко воли Христа и друге људе“, – тим поводом говори старац, – „тај живи потпуно. Живот без Христа је смрт, то је пакао а не живот. Пакао и јесте одсуство љубави. Христос је живот. Љубав је Христов живот“. 
Кроз троугао, Христос, Црква и ближњи он осликава кретање љубави. „Хајде да имамо један циљ – љубав ка Христу, ка Цркви и ка ближњем. Љубав, служење Богу, радост, јединство са Христом и Црквом јесте рај на земљи. Љубав ка Христу, то је и љубав ка ближњима, ка свима, чак и ка непријатељима. Хришћанин се брине за све, жели да се сви спасу, да сви окусе Царство Божије. Ето где је хришћанство: да кроз љубав ка брату достигнеш љубав ка Богу… Божанска благодат долази кроз брата“. 
Старац Порфирије је волео да понавља да ако човек жели да постане хришћанин, он мора прво постати песник, имајући у виду стање душе која је обузета љубављу ка Христу. Песничко срце је слободно од свих теорија рачунања на корист. „Грубе душе, – говори старац, – Христос не жели поред Себе… Песничка срца су дубоко пронизана љубављу, она је смештају унутар себе, грле је и дубоко осећају.“

Колико тешко ће бити нама свештеницима на Страшном Суду када нам Христос каже: „Зашто сте срце које сам вам дао да би њиме волели све људе и сву твар претворили у чисто физиолошки орган који одржава само ваш живот? Зашто је оно куцало само за вас, и за ваше светске потребе?“ Срце као један од главних органа нашег биолошког живота представља дар Божији. Опет, тај Божији дар који је добијени талант треба да се умножи тј. свако од нас треба да кроз борбу са својим грешним „ја“, са нашим сопственим егоизмом, преобрати срце у стан и дом за ближње.

Живот ради себе треба да се претвори у живот ради других. Управо у томе се и садржи читав смисао Господње приче о талантима. Добијени таланти, без обзира да ли је један, пет или десет, представљају наше срце, односно наше земаљско биће. Сакривен и неискориштен талант представља нашу егзистенцију која је затворена у старом човеку. Христу није потребно наше срце као орган, тј. „стари човек који трули у телесним похотама“, већ срце као морални извор са својим плодовима: „Ево ја и дјеца коју ми даде Бог“ (Јевр. 2, 13).

О тим и таквим плодовима, о новом човеку који је створен по Богу (Еф. 4:24) сведочили су и својим животом и богословљем проповедали те две слуге Божанске љубави која нам је засијала у Богочовеку Христу, протојереј Александар Шмеман и преподобни Порфирије Кавсокаливит. 

Аутор: Монах Владимир Палибрк


Са руског за Фондацију „Пријатељ Божији“ Дејан Ђуричић

Извор фотографије: pravmir.ru

ganduridinierusalim.com

Свако, па и дјелимично копирање материјала „Хришћанске приче“ без привођења линка на оригинални текст објављен на нашем веб-порталу „Хришћанске приче –Парохија Кравичка“ третира се као грубо кршење закона о ауторским правима. Хришћанске приче задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s