У Руској Православној Цркви се на данашњи дан 14. марта празнује Дан православне књиге. О томе колико је важно читати Свето Писмо и духовну литературу говорили су сви Свети оци кроз историју. У данашње вријеме, на жалост, духовна литература постаје скрајнута у страну на рачун разноврсне литературе секуларног карактера, разних бестселера, препорука како бити славан у животу, разних биографија славних личности и тако даље.
Овдје ћемо вам привјести само један кратак одломак чудесног виђења игумана Софронија из манастра Њамец у Румунији који може посвједочити о томе колики значај има духовна литература у животу сваког вјерујућег човјека.
Илустрација: the-village.ru
Игуман Софроније, из манастира Њамец који је основао Пајсије Величковски, зајечао је у себи и упитао црнога:
„Зашто је још потребно да останете у манастиру, кад видите како су, као што сам исповедаш, монаси одустали од своје борбе? Шта ти је још преостало да урадиш овде?“
Тада, будући приморан силом Божјом, ружни је открио своју тајну.
„Истина је да више нема ко да се бори против нас старих, будући да је ваша љубав охладнела и да сте постали заокупљени светским и земаљским пословима. Али ипак има још једна ствар која нас узнемирава и забрињава. То су оне прљаве крпе, мислим књиге -проклетство их однело! – које имате у библиотеци. Живимо у страху и трепету да их неки од млађих монаха некада не узме у своје руке и да не почне да их чита. Када почну да читају такве проклете крпе, научиће се вашој древној побожности и вашем древном непријатељству против нас, и мале новајлије ће почети да бесне против нас. Научиће да су се древни хришћани, и мирјани и монаси, молили непрестано, постили, испитивали и исповедали своје помисли, бдили и живели као да су странци и туђинци у овом свету. Тада, простоумни као што јесу, они заправо почињу да спроводе ту глупост на делу. Осим тога, узимају озбиљно све Списе. Они бесне и ругају нам се попут дивљих звери; да ти кажем, једна од тих будала усијане главе довољна је да нас све истера одавде. Постају неумољиви и непопустљиви као ваш убијени Вођа (Спаситељ). Дошли смо до таквог мира и споразума са вама. Али те ваше такозване духовне књиге непрестани су извор непријатељства и неразумевања. Зашто не можемо да имамо мир? Зашто не читате моје књиге? Зар нису и оне духовне? Јер и ја сам дух, зар не? И ја надахњујем људе да пишу књиге. Али све што је потребно јесте да једна од оних бедних крпа коју зовете пергаментом падне у руке просте будале и да се читав пожар поново запали, а ми да смо приморани да бежимо и устанемо још једном на оружје против вас“.
Јадан игуман, не могавши више да ћути, упитао га је:
„Које вам је најјаче оружје против монаштва нашег времена?“
А он је одговорио:
„Наша читава садашња брига јесте да одвлачимо монахе и монахиње од духовних занимања, нарочито од молитве и читања оних чађавих књига. Зашто не проводите више времена бринући се о својим баштама и виноградима, о пецању и школама за младе, о вашем гостопримству према свим оним добрим људима који долазе овде лети због свежег ваздуха и чисте воде? Монаси који се баве тиме ухваћени су у наше мреже као муве у пауковој мрежи. Нећемо имати мира све док се све те књиге не униште или не распадну с временом. Оне су нам као трн у оку“.
Чим је завршио ове речи, ударило је клепало за јутарњу службу. Официр демонских сила је одмах ишчезао као дим. Игуман је устао са великим душевним болом због овог откривења и ушао у цркву. Када су се монаси сабрали, испричао им је са сузама све што је видео и чуо током овог страшног виђења. Потом је заповедио да се све то забележи за поуку онима који ће доћи после њих. (Преведено из грчког часописа „Светогорска библиотека“, децембар 1962. и јануар 1963. год. С енглеског: Милена Тејлор)
Приредио: Парохија Кравичка
Свако, па и дјелимично копирање материјала „Хришћанске приче“ без привођења линка на оригинални текст објављен на нашем веб-порталу, третира се као грубо кршење закона о ауторским правима. ©Парохија Кравичка
ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ 