СТОЛИЦА

Једна дјевојка је замолила свештеника да дође и да се помоли за здравље њеног болесног оца који је био на постељи. Ушавши у собу, свештеник је примијетио столицу поред кревета и помислио је да су се спремали за његов долазак.

  • Очекивали сте ме? – упита свештеник.
  • Не, а ко сте ви? – упита га болесни човјек.
  • Ја сам свештеник. Ваша кћерка ме је замолила да се помолим за ваше здравље. Када сам видио празну столицу поред кревета претпоставио сам да сте знали за моју посјету.
  • Ах, да, столица… – рече болесник и настави тихим гласом: – Никоме нисам причао о томе…

Сав живот сам ишао у цркву и тамо сам увијек слушао како треба непрестано да се молимо, да молитва човјеку даје пуно и да грије његово срце. Но све молитве су ми улазиле на једно ухо а излазиле на друго. Нисам могао да их запамтим, можда и због тога што ме нису дотицале. А потом сам престао да се молим. И тек прије неколико година један добар другар ми је рекао да је молитва просто разговор са Богом. Посавјетовао ме је да сједнем на једну столицу а на другој да замислим Исуса Христа који сједи. Јер Он је рекао: „Ја сам са вама до свршетка свијета.“ – „А онда Му испричај све што те мучи и пажљиво слушај као што мене сада слушаш,“ – рече ми. Испробао сам и толико ми се то допало, да сам свакодневно по два сата почео да тако чиним. Но, трудио сам се да то не види моја кћерка која би могла помислити да сам полудио.

Свештеник се обрадова за болесника и посавјетова га да не престане да води такве разговоре са Богом, затим се помоли за њега, благослови га и оде.

Кроз неколико дана после тог догађаја кћерка је поново дошла и рекла је да јој је отац умро.

Свештеник ју је упитао:

  • Како се упокојио?
  • Око два сата поподне отац ме је позвао ближе кревету, – одговорила је дјевојка. – Рекао ми је да ме веома воли и пољубио ме је. Отишла сам у продавницу а када сам се вратила више није дисао. Но, нешто у његовој смрти ми се чини као чудно. Изгледа да је последњих секунди скупио сву снагу, одмакао се од јастука и пришао ка столици која је била поред његовог кревета и на њу положио главу. Управо тако сам га пронашла. Шта мислите, шта би то могло да значи?!
  • Дај Боже свакоме такву кончину, – одговорио је свештеник, бришући сузе. – Столица није била празна.
Извор фотографије: karibche.ambebi.ge

Са руског: Парохија Кравичка

Извор приче: ok.ru/zapiskivbl/topic/68934142

Свако, па и дјелимично копирање материјала „Хришћанске приче“ без привођења линка на оригинални текст објављен на нашем веб-порталу, третира се као грубо кршење закона о ауторским правима.  ©Парохија Кравичка

One Comment Add yours

  1. Анонимни каже:

    Предивна прича! Слава Богу!

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s