Мени Почетак

О ФИЗИЦИ БЕЗ ОДГОВОРА И О НАЈВЕЋЕМ ЧУДУ

У каквој су корелацији наука и библијско Откровење? Признаје ли се чудо у научној слици света? Како живети хришћанским животом у свету савремених материјалистичких стереотипа? На ова и друга питања одговара кандидат богословља и кандидат физичко-математичких наука, директор Научнобогословског центра за међудисциплинарна истраживања при Државном универзитету у Санкт Петербургу и доцент на богословском одељењу при санкт-петербургској Православној духовној академији протојереј Кирил Копејкин.

ПИТАЊЕ: Оче Кирило, прошли сте дуг и тежак пут ка Православљу. А сада, не само да служите у Цркви, него и предајете у духовним школама и имате степен кандидата физичко-математичких наука. Реците, молим Вас, основне податке о себи и о томе чиме се тренутно бавите?

ОДГОВОР: У детињству сам васпитаван у породици, можемо рећи, агностика. Али сам био крштен у раном детињству, бака је била верник, и водила ме је у храм. Након тога, у цркву нисам ишао, тако да сам био васпитаван са убеђењем да је најважније спознати истину. А због тога што сам растао у материјалистичкој средини, за мене је спознати Истину означавало да сазнам како је све устројено. Због тога сам одлучио да бих требао да се бавим физиком и да ћу кроз физику ту Истину и упознати. После осмог разреда, кренуо сам у физичкоматематичку школу и завршивши је, уписао сам Физички факултет Универзитета у Санкт-Петербургу. Касније сам уписао аспирантуру и одбранио дисертацију. Али, још за време студирања на факултету схватио сам да постоје питања на која физика није способна да пружи одговоре. У првом реду, то је питање о души. Зашто душа боли и зашто не можемо да пронађемо срећу и мир у овом свету? Тражећи одговор на то питање, дошао сам до вере. При том, имао сам осећај да се враћам у изгубљени рај, сећао сам се утисака из раног детињства, који су били дубоко, дубоко у мени сачувани, али који су били изван граница моје свести. Они су некако опет испливали… Мирис у храму, играње пламена свећа. И уписао сам богословију, завршио је и постао свештеник. Тренутно сам доцент у санкт-петербургшкој Духовној академији, настојатељ храмова Светих апостола Петра и Павла и Свете мученице Татјане на Државном универзитету и директор Научно-богословског центра за међудисциплинарна истраживања Универзитета у Санкт-Петербургу. Проблем који ме је заокупљао читав мој живот, проблем односа науке и религије, стоји директно пред нама. И Црква је свесна да је то један од значајнијих проблема. На сабору, када је Његова светост Господин Кирил постављен за патријарха, био је створен и нови црквени орган – Међусаборно присуство. Задатак Међусаборног присуства је припремање решења која се тичу најважнијих питања унутрашњег живота и спољашње делатности Цркве, разматрање актуелних тема која се односе на сферу богословља, а такође припремно изучавање тема које се разматрају на помесним и архијерејским саборима, односно припремање решења. Тај орган је подељен на неколико комисија, а ја сам члан оне која се бави богословљем. Пред ту комисију је још 2009. године постављен низ актуелних питања и занимљиво је да се половина од њих тиче проблема односа науке и религије. Једно од питања јесте однос научног и религиозног у светлу богословског знања, а друго богословска интерпретација происхођења света и човека. Ова питања се данас дубоко разматрају у Цркви и брину савремено друштво. Конкретно, ова област се истражује у Научно-богословском центру међудисциплинарних истраживања где се спроводе непрестани семинари и одржавају конференције.

ПИТАЊЕ: Да ли знање, које у себи има Хришћанство, противречи савременим научним погледима?

ОДГОВОР: Како може да противречи, ако је наука уствари поникла из хришћанства? Ради се о томе да је савремена наука поникла у веома специфичној богословској културној средини. Сматрало се да Бог човеку даје Откровење на два начина. Прво и највеће Откровење јесте Откровење библијско, а друго Откровење је сама природа. Сама природа јесте Књига Творца која је упућена човеку. И читава наука је израсла из покушаја да се прочита та Књига природе. Таква замисао је постојала само у контексту хришћанске традиције, тако да никаква друга цивилизација није родила науку. А наука се, као што знамо, родила у Европи у седамнаестом веку. Наравно, можемо поставити питање како је хришћанство поникло пре две хиљаде година, а наука пре свега три, четири века; због чега се наука тако касно појавила? Да бисмо то схватили, треба имати следеће у виду: ако сматрамо да је свет књига која је упућена човеку, онда према свету могу бити примењени исти методи истраживања који важе за изучавање библијског текста. У семиотици (науци која се бави знаковима) постоје три степена истраживања текста. Сви текстови се састоје од знакова, а најелементарније истраживање се састоји у томе да разјашњавамо однос једних знакова према другима, то јест изучавамо оно што се назива синтаксом. Такође, могуће је истраживати однос знака према ономе шта он означава, то јест истраживати његову семантику. И на крају, могуће је изучавати однос текста у целини према ономе ка чему се он обраћа и према ономе од кога је створен (што се назива прагматика текста). Поједностављено говорећи, могло би се рећи да је у периоду прве хиљадугодишњице хришћанства богословска мисао била заузета истраживањем праксе (прагматике) књиге природе, то јест истраживао се однос света према човеку и истраживао се однос света са Творцем. Било је уочено да свет представља послање Божије упућено човеку. Један од највећих византијских богослова, преподобни Максим Исповедник, говори да овај свет представља „циљно изаткани Логосев хитон“. Свети Григорије Палама, у којем православно византијско богословље достиже своје вехунце, назива овај свет Писмом Самоипостасне Речи. Односно, овај свет јесте текст упућен човеку. И ово је веома важна мисао, која је могла да поникне само у контексту хришћанске традиције. Зашто? Зато што ми, будући да смо део овога света, истовремено имамо претензије на то да смо способни да га прочитамо. Замислите да нам неко каже да Дон Кихот и Санчо Панса разматрају замисао романа Сервантеса Дон Кихот и структуру самог дела. То би нас, у крајњој мери, задивило зато што су они јунаци тог текста. Тачно тако и ми, налазећи се унутар света, одједном имамо претензије да тај свет схватимо и да схватимо Творца тог света (можда не у свој пуноћи, но барем делимично). То је могуће не само зато што је свет окренут нама, већ зато што смо ми створени по образу и подобију Творца, Створитеља света, а то значи да можемо тај свет и схватити. У XI веку се појављују први универзитети и условно је могуће рећи да је епоха од једанаестог до седамнаестог столећа, који се још назива веком научне револуције, време када се универзитетско средњовековно богословље занимало изучавањем семантике створеног света. Сматрало се да сваки елемент у свету има одређено значење, семантички смисао. То је, такође, веома важна мисао. Мисао да не приписујемо ми символично значење тим елементима света, већ да је то значење које је у њих поставио сам Бог. И опет, зато што смо створени по лику и подобију Божијем, ми овај створени свет можемо прочитати. На крају, епоха научне револуције XVII века јесте време када мисао, која је била заузета изучавањем Књиге Творца, прелази са истраживања прагматике и семантике створеног света ка изучавању синтаксиса, односно према изучавању односа међу елементима текста. У чему се састоји лепота објективног познања света? Ми не истражујемо свет из односа према човеку, што би неизбежно носило елемент субјективности, већ изучавамо однос једног елемента света према другом елементу и описујемо форму тог односа на формалном језику математике. Тај начин описивања се показао необично ефективаним и, што је најважније, такав начин описивања нам дозвољава да изградимо теоријско знање о свету. А шта то значи? Значи, да када стварамо теорију, онда описујемо не само целовитост неких чињеница, већ описујемо законе који управљају тим чињеницама. Односно, ми не описујемо засебно падање јабуке на земљу, кретање Месеца око Земље, кретање Земље око Сунца… Не! Говоримо да постоји један закон земљине теже, унутар којег су могућа различита кретања. Односно, када описујемо теоријски свет, ми као да стајемо на тачку гледишта Законодавца. Занимљиво је да се у древности реч теорија изводила од речи Θεόζ што на грчком значи Бог. Етимолошки, то је неправилно. У ствари, та реч произилази од речи θεa што значи поглед (гледиште, мишљење – примедба преводиоца). Али, теоријски поглед на свет нам дозвољава, у извесном смислу, да станемо на позицију, ако не Творца, онда Демијурга. То даје огромну моћ човеку, јер, уочавајући законе створеног света, ми можемо да тај свет мењамо, да га преображавамо. Приближавамо се ономе ка чему нас је позвао сам Бог: требали би да преобразимо овај свет ради тога да би се он поново вратио у јединство са Богом. Да би, као што апостол Павле говори у Првој посланици Коринћанима, Бог постао „све у свему“ (Прва Коринћанима 15, 28). Када данас, како нам се чини, израња нека противречност између науке и религије, објашњење видимо у томе што, са једне стране, наука претендује на то да гледајући на свет са теоријске тачке гледишта, она сама у неком смислу речи стаје на позицију Творца; са друге стране, богословље које покушава да усвоји став Откровења, такође претендује на достизење апсолутне позиције – у крајњој мери, у својој ограниченој форми богословље стреми да достигне поглед Творца на свет. И та два мишљења често долазе у противречност, али та противречност није последица тога што је наука супротстављена религији или тога што се богословље бори са науком, већ је повезана са тим што се код нас још није формирао неокрњен поглед на свет. Ради се о томе што и научне податке и Библију ми интерпретирамо и то је пре свега питање интерпретације. Засад, целокупна интерпретација, нажалост, још није рођена, али, рећи ћемо да је Френсис Бекон, који је оснивач те метафоре о две књиге – Књиге природе и Књиге Творца – сматрао да ће нам схватање природе као књиге Бога омогућити да дубље схватимо Библију као Откровење Божије. Надам се да ће се на крају крајева то и догодити.

ПИТАЊЕ: Стиче се утисак да се та идеја разумевања света као Књиге Божије пресеца са Вашим личним путем. Да ли бисте часове физике из школске клупе могли да назовете делом свог духовног пута?

ОДГОВОР: Наравно. Ради се о томе да нам физика веома много даје, због тога што нам пружа могућност да станемо на теоријску позицију у односу према свету и да се отргнемо од свакидашњег погледа на њега. Ево једне занимљивости. Када је пре неколико година универзитетски храм Светих Петра и Павла празновао сто седамдесету годишњицу постојања, покушао сам да саберем свршене студенте Универзитета који су постали свештеници. Тамо је било православних, дошли су протестантски пастор и рабин. Али, највише их је било православних. Наравно, нисам могао све да их окупим, али интересантно је да су међу онима које сам могао да саберем, већи део били физичари. Било је и математичара, биолога, филолога, али је највише било физичара. Мислим да је то повезано са тим што је првобитно стремљење ка разумевању Бога кроз истраживање створеног света у неком тајном виду сачувано у физици.

протојереј Кирил Копејкин
© misstits.co

ПИТАЊЕ: Да ли би могли да се присетите оног тренутка када сте се Ви сами обратили ка Богу, када сте почели ићи у храм? Шта је то „бол у души“, о чему ви говорите?

ОДГОВОР: Ради се о томе да нам физика, као и уопште наука која проучава створени свет, веома много говори о структурама тог света, али нам ништа не говори о смислу стварања. Мада се занимам физиком, код мене увек извире питање смисла… На пример, остварим неко велико откриће, и добијем Нобелову награду. То је предивно. Али и шта са тим?! Увек је лебдело питање зашто је то потребно? Односно, унутар мене је живело стремљење ка познању, али одговор на питање „зашто је то потребно?“ унутар себе нисам имао. Схватао сам да неки смисао у томе постоји, али га никако нисам могао открити. То питање се још више изоштравало проживљавањем крајности живота. Логично је да ћемо сви ми умрети. Па зашто онда нешто радити и ка нечему стремити, ако је живот тако краткотрајан? У реалности, живот научника је веома тежак, због тога што живиш у непрестаном трагању, а то значи у непрестаном незадовољству самим собом. Права просветљења долазе веома ретко, а некоме можда никада и не долазе. Појављује се питање зашто да живимо под таквим непрестаним притиском и у стању постојане унутрашње дискомфорности, ако ће се опет све то завршити? У трагању за одговором на ово питање дошао сам у Цркву.

ПИТАЊЕ: Али Ви сте одабрали не само пут хришћанина, него пут свештенослужитеља. Зашто је за Вас то било тако важно?

ОДГОВОР: То је веома лична ствар, али ћу рећи. Чини ми се да је живот данас уређен на такав начин да покушавамо да не мислимо на смрт. Односно, ми схватамо да ћемо умрети, али свако од нас живи тако као да је бесмртан. И савремена култура читаво време смрт измешта негде изван. Међутим, смрт се у хришћанској традицији доживљава као нешто веома важно. Ако ћемо право, смрт је треће рођење. Наш први рођендан је дан када смо се појавили на свету, други рођендан нам је дан нашег крштења, дан нашег духовног рођења, и трећи рођендан, колико год да то чудно звучи, јесте дан наше смрти када се ми из привременог живота рађамо за живот вечни. Карактеристично је да су дани сећања на светитеље, дани њихове смрти, дани када су они прешли у тај вечни живот. Ево, за мене, главни подстрек да постанем свештеник је био близак додир са смрћу. Кад је умро мој отац, а он се упокојио веома млад, односно био је нешто мало старији него ја сада, сећам се да сам се буквално дан после његове смрти пробудио и „дошла ми је таква мисао“, као што код нас говоре, односно имао сам утисак да је та мисао стварно однекуд дошла, и да сам је ја чуо. Та мисао се састојала у томе што треба живети тако да то ради чега живиш не би ишчезло са смрћу. И одмах затим ми је на ум пала друга мисао која, како се чини, не проистиче на директан начин из прве, али без обзира на то, доживео сам их као нераздељиве, а то је да треба да будем свештеник. И после тога сам предао молбу за пријем у богословију.

ПИТАЊЕ: У пастирској и мисионарској делатности Вама помаже и Ваше образовање? Па, у чему је специфичност служења управо у универзитетском храму?

ОДГОВОР: Сматрам да уколико специјално образовање у нечему помаже у пастирству, онда је то само умеће да нешто другачије гледате на ситуацију. Вероватно је највеће питање које поставља савремени човек управо следеће: ако је свет материјалан, онда због чега Бог и молитва, и како се то уопште сједињује? Ако се молим, зар то може утицати на нешто у материјалном свету? У стварности, физика нас доводи до парадоксалног закључка. На основном степену који истражује физика (рецимо, квантна механика), свет није материјалан у простом школском смислу те речи. Ти објекти од којих се састоји створени свет, електрони, протони, неутрони, сличнији су неким психичким природама, него материјалним објектима у простом смислу те речи. Довољно је рећи да код елементарних честица од којих се све састоји, нека својства стварно постоје независно од нас, објективно. Маса, електрично пуњење… А таква својства као што су положај у простору или на пример брзина, не постоје ако се не премере, при чему је то данас већ и експериментално доказано. Односно, не треба мислити да су електрони или протони честице налик на песак, само веома мале. Не! Ово је нешто принципијално другачије. Показало се да те честице делују једна на другу чак у неким ситуацијама у трену, што није посредовано простором и временом. Тканина створеног света је веома тесно исткана. Добро размисливши, оно што нам даје савремена физика која изучава такву дубину природе, и оно о чему нам говори Откровење, јесте управо то да је свет створен Речју Божијом, да се Бог у Символу Вере назива Творцем, буквално Песником створеног света (односно како говори Свети Григорије Палама, свет представља „Писмо самоипостасне Речи“), и ми би морали да дођемо до закључка да је свет психичко дело Бога. Оно што ми називамо материјалним светом јесте психичко. Али то није наше психичко, и ми то доживљавамо као неку сурову реалност. Но, то је психичко Бога. Такође, када стварамо стихове или романе, где се то налази? У том смислу постоји и свет који је створен Речју Божијом. Данас постоји веома популарна метафора коју разматрају различити физичари да свет у ствари представља једну компјутерску симулацију и да ми просто живимо унутар те симулације коју је створила нека виша цивилизација.

ПИТАЊЕ: Односно, физика се испоставља не толико материјалистичка колико идеалистичка?

ОДГОВОР: Да, наравно. Један од истакнутих физичара XX века Вернер Гејзенберг, који је један од твораца квантне механике, добитник Нобелове награде, говорио је о томе да нас физика не информише о фундаменталним честицама, већ о фундаменталним структурама, и у нашој тежњи да проникнемо у суштину бића уверавамо се да је та суштина нематеријалне природе.

Додир науке и религије
© i.ytimg.com

ПИТАЊЕ: Да ли су савремене научне теорије о постанку света и човека и теорија еволуције у корелацији са Књигом Постања?

ОДГОВОР: У корелацији су, али је то веома сложено. Та сложеност је условљена тиме што се лик света који изображава савремена наука, на који смо ми навикли, веома много разликује од библијског доживљаја. Ево, погледајте, за нас је свет – космос. Реч „космос“ произилази од глагола „космео“ што значи „украшавати“, доводити у ред (одавде произилази „козметика“ којом жене себе украшавају). Доживљавање света као космоса по историјским мерилима се појавило у античкој Грчкој, у епохи коју је Карл Јасперс назвао „осовинским временом“, то јест од VI до V века пре Христовог рођења. Да бисмо видели свет као космос, потребно је удаљити се од њега, погледати на њега са стране, погледати на хармонију корелираних делова космоса. Али, за то је потребно стајати изван света. Ми данас на свет тако и гледамо. За нас се доживљај света као космоса чини једино могућим. Али, за библијску свест свет није космос већ олам. Ова јеврејска реч која је преведена на словенски и руски језик као свет, произилази од корена лм што значи бити сакривен, скривати се. Човек је сакривен унутар света, он је погружен у ток творевине, као што кап воде бива део тока реке. И управо као што кап воде не може изађи изван граница реке и погледати је са стране, тако ни човек не може изаћи из света и погледати га са стране, односно видети свет као космос. Библијска прича о стварању света јесте прича о стварању олама, као што космологија приказује управо настанак космоса. Рекао бих да се та два гледишта међусобно допуњују. Уколико их упоредимо, видећемо следеће: није случајност да када говоримо о научној слици света, говоримо управо о слици, зато што слика подразумева да сам ја одстрањен из ње и да се простор слике налази иза равне површине представе. И директна перспектива слике ствара илузију простора иза површине тог изображења. А супротност директној перспективи слике ће бити обрнута перспектива иконе која као да излази у сусрет ономе који се моли. Па и сама особа која се моли, прилазећи икони, бива увучена у простор иконе. Ако морамо да упоредимо светоназор који је карактеристичан за науку и светоназор који је карактеристичан за Библију, ја бих их упоредио са погледом на слику и погледом на икону, са директном и обрнутом перспективом. Што се тиче еволуције, одрицати факт еволуције је наивно. Ми можда не знамо све о разлозима еволуционог процеса, али чињеница остаје чињеница, и то је наивно порицати као што би било погрешно на основу библијског Откровења одрицати чињеницу кружења Земље око Сунца. Но, мени се чини да је основни проблем у томе што је Библија веома сложен богословски текст, који такође треба продубљено схватати. И веома често, када читамо Библију на руском, а не на језику на којем је створена, ми и несвесно убацујемо смисао који је својствен нама и који ми позајмљујемо из руског језика. На пример, када се у првој глави Књиге Постања говори о настанку човека, онда ми ту причу читамо у низу прича о стварању свих осталих живих бића. Прво је створена трава, па дрвеће, затим водоземци, птице, рибе, животиње, звери и на крају човек. Када читамо руски текст, нама измиче једна посебност која је видљива само у јеврејском тексту. Ради се о томе да су све речи трава, дрвеће, животиње, рибе – употребљене у једнини, такође као и човек. У руском преводу то не можемо приметити. Очигледно је да када Бог ствара траву, дрвеће, рибе и тако даље, да Он ствара не једну травку, не ствара једно дрво, или једну рибу. Он ствара род траве, род дрвећа, род риба, односно неки закон који управља тим створењима. Пажљиво посматрајући контест приповедања, можемо рећи да се у првој глави Књиге Постања говори управо о стварању људског рода. А лично име Адам се појављује тек у другој глави, где се већ, ако погледамо јеврејски текст, Бог почиње називати именом Јахве – са којим се и открио Мојсију у Неопалимој купини. То значи да личносно име ниче у другој глави. И тамо се већ говори о томе да почињу личносни односи између Адама и Бога. Тамо се и појављује оно што се, строго говорећи, и назива човеком, односно личност човека. Треба имати у виду да је библијски текст као текст Откровења веома сложен, према њему се треба односити са уважавањем и на њега се не смеју пројектовати наивна размишљања, већ се мора тражити то што нам Бог говори, а не оно што ми желимо да чујемо.

ПИТАЊЕ: А како упоредити например, јеванђелска чуда и савремена научна гледишта? Имају ли чуда место у савременој научној слици света?

ОДГОВОР: Највеће чудо је, у ствари, људска свест. Ми обично мислимо да је наша свест производ рада можданих вијуга. Но, највећи проблем је у томе што свест влада великом количином унутрашње реалности, оним што ми називамо „унутрашњим светом“. На који начин из објективних процеса мењања потенцијала између можданих вијуга ниче унутрашња димензија бића, то нико не зна. Нико не зна где се та димензија бића налази. Познати савремени аустралијски филозоф Дејвид Чалмерс говори да је сасвим нејасно зашто је у свету потребна субјективна реалност: ако се задатак мозга састоји просто у томе да реагује на неке спољашње сигнале, да их предаје телу да би ми могли да се оријентишему у овом свету, онда је све то могуће апсолутно без репродукције те субјективне реалности. Тај проблем свести је данас за науку један од актуелнијих. Мислим да је тај проблем немогуће решити без обраћања богословској традицији. И то зато што се управо у контексту богословске традиције, традиције старозаветног Откровења, појавио појам о личности човека и његовој унутрашњој реалности. Један од својеврсних познавалаца антике Алексеј Фјодорович Лосев је истицао да антички свет не само да није знао за личност, он чак није имао ни реч која би је означила. У грчком језику класичне епохе нема речи која се може превести као личност, зато што је човек био део социума, био је, ако се тако може рећи, сав изврнут спољашности. Код њега није било унутрашњег бића. Тај појам о унутрашњем бићу и о апсолутној драгоцености сваке личности појављује се прво у старозаветна времена, када Бог себе открива као Личност, а затим када се Син Божији оваплотио, и као да силази на исти степен са човеком, среће се са њим лицем у лице. Управо тада у историји ниче појам личности. И то је највеће чудо, мени се чини. Што се тиче јеванђелских чуда, о томе је митрополит Антоније Сурожски прелепо рекао да оно што се нама чини као мртва материја, тако изгледа само због оскудности наше перцепције. Митрополит Антоније говори о томе да Бог ништа мртво не ствара. Сва материја је напуњена животом и чудо је просто примећивање тог сакривеног живота обремењеног грехом који је унаказио природу створеног света. Владика Антоније говори: ако није тако, онда би чуда била просто магијско насиље над материјом. И то што се дешава у тајни Свете Евхаристије, чудо Христовог Тела и Христове Крви, које се врши на свакој Литургији било би немогуће. У тајни Евхаристије се догађа објављивање онога што је сакривено у материји, објављивање тога да је сва материја способна за сједињење са Богом. И то је управо оно ка чему је у коначном смислу предназначен овај свет, јер ће, по речима апостола Павла, Бог бити „све у свему“ (Прва Коринћанима 15, 28).

ПИТАЊЕ: А шта, по Вашем мишљењу, значи истински бити хришћанином за човека који живи у савременом свету, чијем знању нису својствене праве савремене научне идеје, колико површински, околишни, материјалистички стереотипи? У чему је главни проблем те ситуације?

ОДГОВОР: Као прво, од стереотипа је корисно да се избављамо, у том смислу и од материјалистичких. Схватам да то није лако, зато што смо од детињства васпитавани по њима. Управо физика, као и свака права наука, помаже да се избавимо од тих стереотипа и приводи нас схватању како је премудро устројен свет. Чини ми се да је најважније за човека да осећа како је сав живот дијалог са Богом. И тај дијалог се не остварује тако што мислимо да Бог отвара небо и што нам одатле нешто говори! Не! Једноставно, када чиним неки корак у животу, када вршим неки избор, онда ми Бог говори о томе како се мења моја животна ситуација. И онда је читав мој живот, ако се трудим да на њега гледам хришћански, као верујући човек, стварно разговор са Богом. Бог ми одговара на моја деловања. Веома је важно схватити да у животу нема случајности, у смислу: ако сам се сусрео са неком ситуацијом, то је због тога што сам у ту ситуацију дошао својим избором, одабирајући управо такав животни пут и фактички та ситација је одговор Бога на то како сам живео до тада. Ако ме је задесила нека болест, нека невоља, неке непријатности на послу или са ближњима, то је Божији одговор на начин мог живота, значи да у нечему нисам у праву. А можда је то нека лекција коју морам да научим ради тога да бих постао другачији. Покајати се, не значи само зажалити због тога што у нечему нисам био у праву. Покајати се буквално означава променити се, постати неко други, ићи другим путем, вршити друге изборе у животу. Ето, то је принципијелно важно. И тада се живот за мене претвара не у низ неких досадних случајности са којима се суочавам, већ постаје осмишљен, претвара се у лекцију коју ми даје Бог, коју ја усвајам. И та лекција ми се даје управо ради тога да бих сазрео и узрастао, ради тога да бих ступио у истински личносни однос са Богом, сусрео се са Њим лицем у лице.

ПИТАЊЕ: Оче Кирило, Ви предајете апологетику – предмет о заштити вере. Шта је, по Вашем мишљењу, најважније при заштити вере у савременом друштву? И како да говоримо о Богу тамо где господаре идеје постмодернизма са његовим релативношћу, одсуством сржи, јерархије?

ОДГОВОР: Као прво, ја предајем природно-научну апологетику, то јест ја говорим првенствено о односу те слике света коју даје савремена наука са оном сликом света која нам се даје у Откровењу. На први поглед, те слике једна другој противрече, али је то противречје повезано са нашим несхватањем, можда неправилним тумачењем, али пре ће бити да су оне компатибилне. Зашто? Научна слика света, као што смо већ рекли, описује само структуру, синтаксу књиге природе. Одговор на питање о томе где се налазе закони природе, наука не зна. Ми схватамо да закон који нечим управља мора да се налази на неком вишем онтолошком степену у односу на оно чиме он управља, но наука то не зна. Где се налази душа? По чему се живо разликује од неживог? Код објективне науке не можемо наћи одговоре на ова питања. И то није само моја тачка гледишта. Наш истакнути академик Виталиј Лазаревич Гинзбург, добитник Нобелове награде, у свом говору приликом доделе награде набројао је, како се он изразио, три велика проблема физике. Први проблем јесте проблем стреле времена, то јест проблем схватања на који начин из обратних закона природе настају непроменљиви закони бића. Сви закони физике су обратни (могуће је да се после одређеног круга развоја врате у првобитно стање); могуће је време усмерити у супротну страну – и у једначинама се добија све исто. У исто време, видимо да у свету нема или готово да нема обратних процеса. Свет се креће у једном смеру. Зашто се то догађа – несхватљиво је. Други проблем који је академик Гинзбруг истакао јесте проблем интерпретације квантне механике, односно, проблем схватања који смисао стоји иза математичких структура које ми откривамо. Чини ми се да тај смисао може бити схваћен само из смисаоног контекста науке, односно из контекста библијског Откровења. И трећи проблем јесте да ли је могуће применити законе живота и свести сагласно законима физике? Сам академик Гинзбург се надао да је то могуће, али то, у суштини, не успева. Фактички, сва три проблема која је навео Гинзбург јесу проблеми непотпуности савремене слике света, која, како ми се чини, може бити попуњена управо кроз обраћање библијској традицији Откровења. Природно-научну апологетику сам предавао у богословији, а у Академији још предајем два предмета: Богословље твари и Хришћанску антропологију – тражим одговор на питање о настанку света и на питање о настанку човека, о томе по чему се човек разликује од свих осталих живих бића. Што се тиче постмодернизма, не бих говорио о њему као о нечем безусловно негативном. Знате зашто? Ради се о томе да је управо тачка гледиша модерне уопште искључивала могућност вере и религије. Са тачке гледишта традиције модерне постоји рационално објашњење – и то је све. Један једини такав рационални метанаратив који све објашњава. Постмодерна се јавила као реакција на модерну, но, у крајњеј мери она је ослободила место за веру која је „за Јелине безумље“. То место у модерни просто није постојало. Да, тренутно целовит поглед на свет није формиран, слика света за нас се јавља као мозаична, сабрана од комадића који често противрече једни другима, не постоји један метанаратив али, у крајњој мери, постоји простор за веру, простор за чуда којег у епохи модерне уопште није било.

ПИТАЊЕ: Односно, по Вашем мишљењу, сада је у потпуности могућ савез науке и религије?

ОДГОВОР: У крајности, тај проблем се намеће као актуелан од стране многих истраживача. Рећи ћемо да у Америци постоји Фонд сер Џона Темплтона који финансира истраживања посвећена управо приближавању научне и богословске традиције. На то се троши доста новца и довољно је рећи да је Темплтонова награда која се сваке године додељује за истраживања у области односа науке и религије по размери већа него Нобелова.

Разговор водила: Јелена Чач

Са руског превео: Парохија Кравичка

Извор: http://www.pravmir.ru/samoe-bolshoe-chudo-etochelovecheskoe-soznanie/

(Први пут објављено у журналу „Каленић“ бр. 4, 2014. год., стр. 10-16)

Свако, па и дјелимично копирање материјала „Хришћанске приче“ без привођења линка на оригинални текст објављен на нашем веб-порталу, третира се као грубо кршење закона о ауторским правима.  ©Парохија Кравичка

Категорије:ЧЛАНЦИ

Tagged as:

parohijakravicka

Парохија Кравичка
(Митрополија Дабро-босанска) СПЦ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: