СВЕТО-УСПЕЊСКИ ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ МАНАСТИР

Након издавања књиге „Несвети а свети и друге приче“, архимандрита Тихона Шевкунова, љубопитљивост православних српских читалаца све више иде у правцу интересовања за духовни живот Руске Православне Цркве, за њихово богословско наслеђе, њихово монаштво (древно и савремено) као и у правцу интересовања за руске манастире и цркве, те њихов специфични архитектонски стил. Повећано интересовање се свакако испољава према Псковско-Печерском манастиру који је породио јунаке књижевног дела оца Тихона. Из тог разлога сматрам да би било корисно рећи неколико речи о настанку и развоју овог манастира, духовног бисера православног света који је кроз сву историју свога постојања давао светитељски и богоугоднички плод.

У данашње време Псково-Печерски мушки манастир је један од највећих духовних центара у Руској Православној Цркви. Он има богату историју дугу преко 500 година. Оно што најпре треба истаћи јесте чињеница да овај свети манастир има непрекинуто трајање, да је благодаћу Божијом и заштитом Пресвете Богородице његове покровитељке, био сачуван чак и у безбожно совјетско време када је већина манастира била уништена, опустошена или затворена. Манастир се налази 340 југозападно од Санкт-Петербурга и 50 километара западно од Пскова.

Иначе, на Псковској земљи су, од стране кнегиње Олге која се по предању родила у Вибутском у близину Пскова1 била посађена семена Православне вере још у X веку. Летопис говори о томе да су крајем XIV века у дубини шуме близу потока Каменца ловци, отац и син Селиши, чули „гласове који су певали неисказано и прелепо“ и осетили диван мирис „као од мноштва тамјана“.2 Ускоро су локални сељани добили земљу, а она на том месту припала је Ивану Дементјеву, који се населио у близини, код реке Пачковке. Једном приликом, док је секао дрва на рубу планине, једно од оборених стабала је падајући почело са собом да повлачи и друге. Под кореном једног од њих откривен је улаз у пештеру (пећину), а над улазом је стајао натпис: „Богом створене пештере.“3 У локалном предању је остала прича да су на том месту живеле избеглице из Кијево-Печерске обитељи које су у те пределе пребегле због многобројних напада кримских Tатара. Њихова имена нису позната.

Као званични датум настанка манастира узима се 1473. година, када је освећена Успењска црква.4 Преподобни Јона се сматра оснивачем ове обитељи. Он је био свештеник у храму светог Ђорђа у граду Тарту, и звао се Јован. Пошто су у то време Немци нападали те крајеве, отац Јован је морао да напусти оно место и да се насели у Пскову заједно са женом Маријом и децом. Овде је он први пут чуо за „Богом дану пештеру“. Срдачна жеља да још више послужи Богу нагнала је оца Јована да се заједно са породицом насели у близини тог светог места.5 Изградња храма крај те пештере још није била завршена, а његова жена се разболела. Предосећајући скору смрт, она је примила монашки постриг са именом Васа, на тај начин поставши прва постриженица манастира. По смрти своје супруге и Јован је примио монашки постриг са именом Јона. Као и преподобна Васа, и он је уврштен у ред Псково-Печерских светитеља.

Наследник преподобног Јоне, јеромонах Мисаил, постројио је на брду келије и храм, но међутим, убрзо је храм нападнут од стране Ливонаца.6 Дрвене грађевине су биле запаљене, а имовина отета. Касније је руска војска одатле истерала све Ливонце. Манастир је дуго времена после тога био у различитим невољама, а напади, иако у мањој мери, и даље су се продужавали због тога што су непријатељи у манастиру видели ограду Православља и руског утицаја на локално становништво балтичких племена.7

У XVI веку, при игуману Доротеју обитељ је доживела процват. Двадесетих година XVI века била је обновљена и проширена Успењска црква и саграђена је капела преподобних Антонија и Теодосија Кијево-Печерских.8 Такође, градиле су се и друге цркве и манастирске грађевине. Градњу је водио представник великог кнеза у Москви Мисјур Муњехин, који је послове водио са огромним успехом.9 Због својих заслуга он је био први мирјанин који је био сахрањен у манастирским пештерама. Године 1521. манастир је добио чудотворну икону Успења Богомајке „у житију“. Ову икону живописао је иконописац Алексеј Мали по наруџбини псковских трговаца Василија и Теодора (Теодор је касније примио постриг са именом Теофил и скончао је у обитељи).

Крајем двадесетих година XVI века при игуману Герасиму, организован је унутрашњи живот обитељи: игуман је саставио општежитељни типик по образцу Кијево-Печерског, организовао је чин црквене службе по предању древних манастира, уредивши да се богослужење врши свакодневно у Успењској цркви.10 И данас се строго чувају древне традиције и поштује се строги општежитељни типик.

Временом је манастир постајао све познатији. Чувши о чудесним исцељењима која су добијали по посебном заступништву Пресвете Богородице, не само православни већ и латињани, у манастир је пристизало мноштво богомољаца. Сви остали манастири псковске епархије, чак и они старији као што су Мирожски, Сњетогорски, Велико-Пустињски, Спасо-Јелеазаровски, уступали су првенство Псково-Печерској обитељи.

Средином XVI века почиње већи притисак од стране Немаца на псковску земљу. То је довело до тога да је Псково-Печерски манастир постепено постајао не само место спасења хришћанских душа, мисионарски и просветитељски центар, већ и моћна тврђава на северо-западном делу Русије. Међутим, овај период је био посебно опасан у животу манастира, због константних напада ливонске, пољске и немачке војске. Пољски краљ Стефан Баториј 29. октобра 1581. године шаље многобројну војску на манастир, чији су заштитници били само две до три стотине стрелаца који су пресељени из Москве. Непријатељска војска је 5. новембра почела да гађа манастир приликом чега је био пробијен зид у близини Благовештењског храма, но монаси су тамо изнели главну манастирску светињу – древну икону Успења Богоматере, пред којом су се ватрено молили, те их Пресвета Богородица није оставила без заштите. Битка се продужила до дубоко у ноћ, али су сви напади били одбијени.11 Приликом ратних акција, секретар пољске војске Јан Пиотровскиј је у свом дневнику записао: „Немцима не успева у Печорима, била су већ два напада и оба су била неуспешна… То чуди све, једни говоре да је то место омађијано, други да је свето, али у сваком случају подвизи монаха су достојни дивљења“.12 Чудотворне иконе Божије Матере „Успење“ и „Умилење“ су такође биле послате ка заштитницима Пскова, тако да иако је за пет месеци било више од тридесет напада на град Псков, он није освојен.

Почетком XVII века манастир је преживео мноштво шведских и пољских освајача који су користили унутрашњи метеж у Руском Царству да нападну западне крајеве. Ништадски мир из 1721. године померио је границе земље на запад и барем привремено прекинуо ратна дејства око манастира.

Када је 1812. године Наполеонова војска заузела Полоцк, појавила се реална опасност и за сам град Псков и Псково-Печерски манастир. Тада су на молбу Псковљана у град из манастира донели иконе Божије Мајке „Успење“ и „Умилење“, и хоругве са изображењем Спаса Нерукотвореног, а 7. октобра је био извршен крсни ход са чудотворним светињама. Тога дана руска војска је ослободила Полоцк и Псков је био ван опасности. Као знак сећања на тај догађај, по иницијативи генерал фелдмаршала П. Х. Витгенштајна, у Печерској обитељи је подигнут храм посвећен Светом архистратигу Михаилу.13

У XX веку манастир је прошао кроз два рата, али древне традиције које су брижљиво чуване у манастиру, нису биле прекинуте чак ни у најстрашнија времена за руско монаштво. Молитвама Пресвете Богородице Псково-Печерска обитељ је 1922. године била припојена Естонији и тамо је остала све до 1940. године, чиме је била спашена од свеопштег разарања.14

У послератном периоду велике заслуге за обнову имања и манастирског живота треба приписати архимандриту Пимену који је био настојатељ обитељи од 1949. до 1954. године, а (касније патријарх Руске Цркве), и архимандриту Алипију који је био намесник од 1959. до 1975. године. У периоду после Другог светског рата у Псково-печерски манастир су дошли старци са Валама који су пре рата превезени са светог острва у Финску. Од њих свакако треба поменути јеросхимонахе Михаила Питкевича и Луку Земскова.

Од 1994. године у манастиру се у четврту недељу по Педесетници празнује сећање на преподобне оце Псково-Печереске, а 1998. године је обновљено празновање чудотворне иконе Пресвете Богородице „Умилење“, које се врши у седму недељу по Пасхи.

Посебно поштовање због своје древне традиције имају и манастирске пештере. Улаз у пештере се налази одмах поред Успењског сабора. Над улазом стоји обновљени древни натпис „Богом дане пештере“. При улазу у пештеру налази се гроб преподобне Васе, а на левој страни, у просторији која је капела, гробнице преподобних Марка, Јоне и Лазара. Од улаза се простире седам подземних тунела, тако званих „улица“, које су се у разним временима шириле и продужавале. Не зна се тачно колико је људи овде сахрањено али постоје основе да се верује да је тамо било сахрањено више од 10 хиљада људи. Овде почивају претци песника А. С. Пушкина, А. Н. Плешчејева, генерала М. И. Кутузова, композитора М. П. Мусоргског, али и бројних архијереја од којих треба истаћи митрополита Венијамина Федченкова. Мало пре Другог Светског рата у пештерама је обновљен храм Васкрсења Христовог.

У данашње време манастир врши активну мисионарску и издавачку делатност. Један је од најпосећенијих руских манастира и богато духовно благо за све искрене боготражитеље. Такође, манастир је уједно и један од најзначајнијих културноисторијских споменика Руске Федерације. Чврсте зидине које опасују читав манастирски комплекс имају 9 кула и укупну дужину од око 810 метара. У књизи „Несвети а свети и друге приче“ архимандрит Тихон Шевкунов је описао живот у Псково-Печерском манастиру у годинама совјетске владавине и са многобројном читалачком публиком поделио судбине тадашњих монаха тога манастира.

Написао: Парохија Кравичка

(Први пут објављено у листу «Каленић» бр. 4., 2014. год., стр. 38-40)

Извори и литература:

1 Летопись. Интернет ресурс: http://www.pskovo-pecherskymonastery.ru/letopis [27. 07. 2014.]

2 Псково-Печерский монастырь //Интернет ресурс: http:// drevo-info.ru/articles/2951.html [27. 07. 2014.]

3 Беляев И. Е. Первоклассный Псково-Печерский монастырь. Островь, 1893. стр. 4

4 Ниэовский, А. Ю. Самые знаменитые монастыри и храмы России. Москва, 2000. стр. 356.

5 Ниэовский, А. Ю. н. д. стр. 356.

6 Ливонија, област на северу Прибалтика.

7 Псково-Печерский монастырь. н. д.

8 Беляев И. Е. н. д. стр. 11.

9 Синайский В. И. Псково-Печерский монастырь. (Общий культурно-исторический очерк). Рига, 1929. стр. 9.

10 Беляев И. Е. н. д. стр. 12-13.

11 О овим догађајим погледати у: Беляев И. Е. н. д. стр. 20- 28. 12 Псково-Печерский монастырь. н. д.

13 Видети: Беляев И. Е. н. д. стр. 60-69.

14 Ниэовский, А. Ю. н. д. стр. 359.

Свако, па и дјелимично копирање материјала „Хришћанске приче“ без привођења линка на оригинални текст објављен на нашем веб-порталу, третира се као грубо кршење закона о ауторским правима.  ©Парохија Кравичка