Мени Почетак

О ЧУДУ ДОЖИВЉЕНОМ У МАНАСТИРУ ЂУНИС (Јављање Пресвете Богородице)

У априлу 1999. године је погинуо мој први рођак. Цијелу сам годину туговања провела уз његову сестру Мицу, и дан и ноћ, да бих је утјешила и нашла јој се у тузи…Ту се нашло и још неколико добрих другарица. Од тога су двије биле из Србобрана, добре и вјерујуће дјевојке. По препоруци једне од њих, која је већ посјетила манастир Ђунис, одлучиле смо да о Покрову Пресвете Богородице, уз Божију помоћ, кренемо на поклоничко путовање. Уз пут је требало да се посјети још неколико манастира, чијих се имена више и не сјећам, али знам да је био један манастир у којем се дају имена преминулих да се чита молитва 40 дана. Мица је изразила жељу да би вољела ту да сврати да остави име покојног брата за помињање.

Уз Божију помоћ, кренули смо јутром, 13. октобра, Мица, другарица Слађана В. и ја, уз још доста вјерних сестара и браће из Братунца. Прије поласка смо ушле у цркву да цјеливамо иконе. Мица је отворила новчаник у којем сам видјела слике њене браће, живог и преминулог, уз слике родитеља, такође. Онда смо кренули. Биле смо некако веселе и усхићене током цијелог путовања, што се претходних мјесеци уопште није дешавало због жалости.

Манастир Ђунис
opanak.rs

Стигли смо у манастир у рано поподне и већ је било мноштво аутобуса са вјерницима са свих страна бивше нам државе. Обишле смо нови манастир и малу цркву и цјеливале камен на ком се малој Милојки Јоцић, по предању, указала Пресвета Богородица и рекла јој да се ту подигне црква Њој у част. Не могу да се сјетим тачно, али мислим да смо оставиле и папире са именима за здравље наших породица. Спустиле смо се и на извор и након што смо запалиле свијеће, обишле смо и конак. Народ је из сата у сат пристизао у огромном броју. Кад смо улазиле у нови манастир, Мица је отворила новчаник да узме паре за иконе и почела је да плаче, говорећи: „Види! Нема слике покојног брата!“ А остале три слике су стајале на мјесту. Била је расплакана и потрешена. Заузеле смо положај испред манастира и чекале да почне цјелоноћна служба. У неко доба ноћи почела је да пада киша. Јасно се чуло падање кише по шуми изнад манастира, а на сам манастир и вјерни народ који је лежао и по земљи није пала ни кап. Као да је Мајка Божија раширила свој Покров изнад њеног манастира и није дозволила киши да поколеба вјерни јој народ у молитви. Пред зору је на чудотворном извору испред манастира служена јутарња молитва а послије тога смо имале неколико сати за спавање, што смо и учиниле, на поду манастирског конака.

Јутро је освануло тмурно и облачно, али је сав вјерни народ стајао у дворишту манастира и гледао у небо. Већ смо чули да се Пресвета Богородица показује на небу изнад манастира и да људи, по својој вјери, могу да је виде или не виде. У једном моменту, на облачном небу се показало сунце које је било у облику круга, више као пун мјесец, и догодило се чудо Божије. Са сунца се дигао тај круг у ком сам видјела, не баш чисто, али сто посто сигурно, Пресвету Мајку Божију. Три пута се тај круг кретао са сунца до манастирског крста (крста на врху манастира) и као да се мало ниже спуштао ка крсту, а онда је све нестало и дан је поново био сив и тмуран. Осјећај је био неприродан, нешто предивно и толико невјероватно се десило пред очима хиљада вјерника. Испред нас је стајала жена која је ридала и плакала на глас. По њеној причи, годинама је долазила у манастир о Покрову, али је, како је рекла, због њеног гријеха и недостојности била ускраћена да види чудо на небу. И ове године јој се Мајка Спаситеља нашег смиловала и први пут ју је јасно видјела. Њена радост је била бескрајна, као и свог народа окупљеног под Покровом Богомајке. Нас три смо се гледале без ријечи, а сузе су саме текле низ наша лица.

На повратку из Ђуниса смо посјетили још неколико манастира. Ја сам због лијености пропустила један који се налазио уз брдо, оставши у аутобусу. Мица и Слађа су отишле и испоставило се да је то манастир у ком се читају молитве за покојнике. Сјећам се да је Мица имала неки занимљив разговор тј. разговор са прозорљивим монахом у том манастиру, и да јој је рекао, без да му је испричала, неке ствари о њеном уснулом брату, односно, утјешио ју је. Не могу вам рећи тачно шта, јер се више и не сјећам свих детаља.

Дакле, то је био 14. октобар. Негдје око 20. октобра мој отац је за полугодишњи помен мог рођака носио панајиу у цркву и дошавши кући дао је Мици слику покојног јој брата. Каже: „Неко је нашао слику и донио у цркву.“ Изгубљена слика за којом је Мица горко заплакала на вратима манастира Ђунис је на чудесан начин стигла поново у њене руке. То је било треће чудо које смо доживјеле на поклоничком путовању.

Иако је од тада прошло више од двадесет година, још увијек имам исти осјећај када се сјетим чудесног појављивања Мајке Божије на небу изнад Ђуниса.

Нека је Слава Богу и Пресветој Мајци Божијој!

Божица Елчић

Датум: 17. мај 2020. год.

Свако, па и дјелимично копирање материјала „Хришћанске приче“ без привођења линка на оригинални текст објављен на нашем веб-порталу, третира се као грубо кршење закона о ауторским правима.  ©Парохија Кравичка

Категорије:Приче наших парохијана

Tagged as:

parohijakravicka

Парохија Кравичка
(Митрополија Дабро-босанска) СПЦ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: