– „А шта је са онима који не пишу ћирилицом?”.
Јако опасан мит који каже да ако пишемо ћирилицом на неки начин обесправљујемо оне који њоме не пишу. Такво мишљење је, по мени, скандалозно. Бити свој значи управо то – бити свој – а не обесправљивати друге. Замислите да обрнемо улоге и да кажемо да је чување идентитета неких мањина у Србији увреда. Или да се Срби у региону и расејању побуне што државе у којима живе пишу својим писмом? То би, заиста, био скандал. Исто тако није никаква репресија ни увреда захтевати да се у Србији поштује српска култура и идентитет. Напротив, терати Србина да се правда што пише ћирилицом је расизам. „
Аутор текста је Андреј Фајгељ, професор, полиглота који говори француски, енглески, грчки, италијански и шпански, влада латинским, старогрчким, руским и немачким и служи се албанским и хебрејским језиком. Колико страних језика говоре они који се залажу за двоазбучје у српском језику?
Ако имамо у виду све ове чињенице које излаже један образован човек који је уз то и полиглота због чега би смо се онда стидели уколико пишемо писмом својих предака и због чега би смо као народ некога вређали ако пишемо тим истим писмом? Због чега ако не због србофобије која је данас присутна у свијету?!
Извор: http://andrej.fajgelj.com/cirilica-izmedju-asimilacije-i-afirmacije/
Приредио: Парохија Кравичка
ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ 