Мени Почетак

ДА ЛИ ПИСАТИ И ЋИРИЛИЦОМ И ЛАТИНИЦОМ?

„У случају наше писмености реч је о алтернативној употреби двају писама за исти језик услед чега је немогуће у пракси одржати њихову равноправну примену. То је класичан пример диграфије као последице ширења јачег, империјалног писма које у одређеној средини потискује домаће национално писмо. Често исказана тврдња како су „оба писма наша” – у нашем случају није тачна. Такву би тврдњу с правом могли да изнесу Јапанци или Кинези, који користе различита писма у функционално разграниченој употреби (нпр. канџи – кана у јапанском случају, или кинеско писмо и његова латиничка транскрипција пинјин). У нашем случају „наша” је само ћирилица, која постепено нестаје. Како сада стоје ствари, сви су изгледи да ћемо и ми у будућности постати чланови интернационалног латиничног комонвелта и придружити се оним народима који су се на графичком плану својевољно или насилно одрекли спољашњег израза своје изворне културе. (…)

Добро је познато да је у југословенској заједници однос између ова два писма ишао у правцу гашења ћирилице. У неким периодима то је зарад југословенског јединства било наметано вољом власти и толико је узело маха да се наставља и данас када се могло очекивати да ће се Срби после краха југословенске идеје и заједничког српско-хрватског језика вратити својим коренима и афирмисати своју културну баштину. Један од ослонаца те баштине управо је ћириличко писмо као древно словенско културно наслеђе, као жива веза с почецима словенске писмености и њених цивилизацијских домета, које не могу без штете занемаривати ни други учесници ћирилометодског наслеђа. (…)

Извор: cf2.ppt-online.org

Чињеница да о питању односа људи према ћирилици и латиници постоје тако супротна схватања указује на то да би проблем требало тражити у функцији и намени самог писма. Писмо је у првом реду цивилизацијска и културноисторијска тековина, па тек после тога и средство комуникације. Писмо се рађа само с државом и представља једну од њених битних функција. То је средство колективног памћења и ризница информација одређене цивилизације. Писмо које нема ту функцију ће нестати: без функције оно нема разлога да постоји, јер се они који га користе без тога не могу идентификовати с његовим цивилизацијским значењем.“

Аутор: др Вања Станишић (предмет – Упоредна граматика словенских језика)

Извор: политика.рс

Приредио: Парохија Кравичка

Категорије:КЊИЖЕВНОСТ

Tagged as:

parohijakravicka

Парохија Кравичка
(Митрополија Дабро-босанска) СПЦ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: