Рано јутрос умрла је ноћ и
нико плакао није
Радоваше се рађању дана
Изгубила се измаглица пред налетом сунчевих зрака
У ходницима школа нестао глас тишине
Нестанак није пријављен
Угасила се једна илузија и
не покушаше да је оживе
Тајна једне душе престаде да постоји
Уби је шапат усана у тренутку слабости
Једно срце прегази терет истине и гле чуда сада се осјећа боље
Неке трагове успомена избриса враголасти осмијех
А нашао се ту сасвим случајно
Сјај у једним очима угаси се
Кривац… призор на клупи у парку
Плаво небо одједном потамни
Кишу прихватише као неминовност
Једна рука откиде пупољак и предаде га другој
Обе срећне на рањено стабло не обратише пажњу
Лице дана коме се још јутрос радоваше исчезну пред наличјем ноћи
Нико не зажали
Напротив
Све је спремно за дочек још једне ноћи
Толико неправде за само један дан
А гласа ниоткуда
Миланка Илић
(први пут објављено у часопису: „Дринска жуборења“, бр. 6, год. 2000.)
ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ 