Био једном један веома напрасит и неуздржан човек.
Једанпут му његов отац даде врећицу са ексерима и казни га да сваки дан када не успе да задржи свој бес забије по један ексер у стуб ограде.
Први дан на огради се нашло неколико десетина ексера. После једне недеље младић је научио да се суздржава и са сваким новим даном број закуцаних ексера бивао је све мањи. Младић је схватио да је лакше суздржавати свој бес него куцати ексере.
Коначно је дошао дан када ниједном није изгубио самоконтролу. То је испричао своме оцу, а овај му је рекао да од тог дана, сваки пут када успе да се суздржи, може извадити по један ексер.
Време је пролазило и коначно је дошао дан када је младић могао саопштити оцу да на стубу није остао ниједан ексер.
Онда је отац узео сина за руку и довео га до ограде.
– Успео си да се избориш, али видиш ли колико рупа има на стубу? Он више никада неће бити исти.
Када човеку говориш нешто лоше, њему у души остаје иста таква празнина, као и ове рупе.
Приредио: Парохија Кравичка
Извор: Олга Кљукина. Био једном један човек. Епархија Зворничко-тузланска: Бијељина, 2020.
Свако, па и дјелимично копирање материјала „Хришћанске приче“ без привођења линка на оригинални текст објављен на нашем веб-порталу, третира се као грубо кршење закона о ауторским правима. ©Парохија Кравичка
ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ 