Мени Почетак

ЛАТИНИЦА НИЈЕ СРПСКО ПИСМО ВЕЋ ПИСМО СРПСКОГА ЈЕЗИКА

Оно што обједињује српски народ, што му даје национални идентитет јесте прије и изнад свега српски језик и његово писмо ћирилица. Српски језик и српска ћирилица темељни су идентитетски национални критеријуми српскога народа. Између српског језика и српске ћирилице влада однос какав нема ниједан други језик са својим писмом. Ћирилица је неотуђиви дио српскога језика, и зато је српски језик у потпуности (тј. прави) српски тек кад се исписује ћирилицом.

Ћирилица је за Србе, уз српски језик, основ националне културе, везивна нит која повезује осам вијекова српске културе: од Светога Саве до Аустроугарске, која је током Великог рата потпуно забранила ћирилицу – и наметнула свим Србима (и у Србији, и у Црној Гори, и у БиХ, и у Хрватској) само латиницу. И да зло буде веће, латиницу је као равноправна ћирилици политички наметнута Србима и у „српској“ Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Борба за ћирилицу истовремено је и борба за српски језик, као што је и борба за српски језик нужно борба за ћирилицу. То двоје се посебно данас у Срба не може одвајати. Тога су, чини ми се, данас свјесни готово сви србисти, али, нажалост, ту свјесност најчешће ћутањем потврђују. Међу противницима српског језика и српске ћирилице највише је лингвистички неписмених посленика српске културе, међу којима доминирају новинари, који, успут буди речено, спадају у највеће кривце процвата језичке некултуре у масмедијима. Највећа препрека у тој борби чини се да су српски политичари, српска званична политика, која се одавно, изузму ли се појединачне декларативне подршке, системски не укључује у борбу за побољшање незавидног стања српског језика и ћирилице. А без њихове искрене сарадње борба је много тежа, и неизвјеснија.

Oglasi

Један дио Срба, а међу њима су и сви они који су против тога да само ћирилица у српском језику има статус службеног писма – увијек је радије прихватао хрватско него српско филолошко становиште. Они би да преузму аустроугарске критеријуме о ћирилици као сметњи да Срби направе цивилизацијски искорак. Аустроугарска је, наиме, сматрала да је највећа препрека укључењу српског народа у цивилизацију његово писмо – ћирилица. То данас готово као аксиом прихватају Срби антићириличари, истина више у Србији него у Српској – они би да од ћирилицом затуцаних Срба направе латиничне „Еуро Србе“.

Они одричу ћирилици статус основе националне културе, статус српског идентитетског националног критеријума, статус јединог службеног српског писма. Српска интелектуална прије антинационална неголи анационална елита – данас се прибојава њеног опстанка. Јер повратак ћирилици као јединог српског службеног писма нужно значи и силазак са сцене српске анационалне и антинационалне псеудоелите и истовремено повратак на сцену српске националне елите, која неће Србе убјеђивати да прошлост није важна и да се треба окренути будућности, него ће им предочити једину суштинску истину које се држе сви народи који држе до свог националног достојанства, и које управо због тога сви и цијене: да ће тешко било ко опстати као народ у будућности уколико се одрекне своје прошлости, и посебно онога што у тој прошлости чини један од темељних критеријума националног идентитета, какав је ћирилица.

Противници ћирилице, а међу њима има и оних који су само заљубљеници у латиницу, будући да је латиница данас ћирилицу скоро па потпуно истиснула из употребе, готово папагајски понављају да су ћирилица и латиница – подједнако српска писма. А оне то нису. Није, наиме, тачно кад се каже да је и латиница, попут ћирилице, српско писмо. Ћирилица јесте српско писмо, а латиница (коју је направио Људевит Гај, и мало допунио Ђуро Даничић) није српско писмо, него је писмо српскога језика. Она није српско писмо зато што и није створена за српски језик, али је писмо српскога језика зато што се тај језик данас не само код Срба него и код Хрвата, Бошњака и Црногораца пише латиницом. Чак када би код Срба српски језик био само ћирилички исписиван, латиница би и даље била писмо српскога језика. Јер српски језик данас као књижевни не употребљавају само Срби. Њега под несрпским именом користе и Хрвати и Бошњаци и Црногорци, а исписују га готово искључиво латиницом. И таман као што нпр. Крлежа није српски писац него је писац српскога језика, тако ни латиница није српско писмо него је писмо српскога језика.

Зато је врло битно да се усвоји нови Закон о језику и писму у Србији, и да се на његовим искуствима направи закон о ћирилици у Републици Српској. Затирање ћирилице, које је увелико почело, бојим се да је почетак краја не само српскога језика него и српскога народа, посебно у БиХ и Црној Гори, а да и не говоримо о Хрватској, гдје је процес затирања Срба доведен готово до краја.

Милош Ковачевић, професор

Извор: Искра

Приредио: Свештеник Парохија Кравичка

Категорије:КЊИЖЕВНОСТ

Tagged as:

parohijakravicka

Парохија Кравичка
(Митрополија Дабро-босанска) СПЦ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: