Дуго смо се трудили да заборавимо.
Што дубље, то брже. Страшно нам је било у души носити ону поворку мртвих, гробове отворене са костима поломљеним, оне црне године вриска и суза где мајке иду оборене главе, без гласа, у дубокој црнини. Аветне су биле ноћи. Ми сви, доиста, који смо остали да одживимо свој живот преко гробова милиона невиних, отмених, љубљених чеда, са тако лепим очима, ми смо морали затворити очи пред визијама, јурнути у вихор живота, онај филмски, раздражити нерве, затреперити…
Музика нам је свирала погребна.
И то све да заборавимо?
Никад!
Јер оно, што смо преживели било је доиста паклено – и узвишено. Били смо суђеници историје, једно „поколење за пјесму створено“, и морали смо многу своју годину младости, многи свој дар природе, жртвовати у пожару света: ради будућности отаџбине, ради бољег неког столећа. Тражило се од нас и ми смо дали. И године су од тога прошле…
Данас, кад се некад сетимо, чини нам се да је давно било, у земљи снова, у књизи бајки. Данас је то за нас болна прича, за причање поред ватре, у зимска повечерја и у јесени, кад се растуже душе. И сада, у колико одмичу ти дани у легенде, нама долази чешће на уста повест о битци на Церу, Мачковом Камену и Ади Циганлији. Горко нам је а и пријатно.
Нешто поноса игра на нашим уснама и одсева у нашим очима, сентиментално. Били смо учесници, посматрачи и жртве тих црних година. Памтимо то за далека поколења, што извиру сваког јутра, сваке ноћи.
Годишњице су нам увек повод за такве приче…
Богосав Војновић Пеликан: Агонија Београда у светском рату, Београд, 1931.
Приредио: Свештеник Парохија Кравичка
ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ 