Ноћ тамна-Ветар фијуче.
Сат тихо откуцава.
Тишина гробна…Само мајка,
Испуњена зебњом бића свог,
Дрхтавом руком држи и гледа,
Слику сина јединог.
Кроз ноћ ледена киша лије,
А тамо далеко, бој се бије.
Хиљаде младе деце гине,
Дика и понос народа свог,
А мајка брижно у слику гледа
Мисли на сина јединог.
Машинка грокће, топови ричу,
Ваздух се пролама, зрна фијучу,
Црвена крв потоком тече
Крв јунака рањеног.
А мајка све јаче слику стеже,
Слику сина јединог.
Млади, неуки ини одоше,
Држати пушку незнадоше,
Голи и боси, право у ров,
Да гину за слободу народа свог.
А мајка, тихим гласом се моли
За спас сина јединог.
Све што имадох, ја ти дадох.
Ал тешко теби отаџбино,
Ако из твоје земље црне,
Натопљене крвљу народа твог
Не никне братство,слобода,једнакост,
Зашта жртвовах сина јединог.
Славка Михајловић
Сремски фронт, јануара 1945. год.
ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ 