ПОЉЕ БОРБЕ СУ СРЦА ЉУДИ

Пролазећи свој животни пут, човек се сусреће са потешкоћама које су повезане са његовим животним избором. И често тај избор подразумева и грешке, које човека касније наводе на пресипитивања свега што се догађа. Нешто вечно, неземаљско, тера човека да на посебан начин доживљава самог себе.

Многи људи живе безбрижним животом, губећи везу са садашњошћу и заборављајући смисао живота и реалну човекову мисију у овом свету. Човек може викати да је он православни хришћанин, колико год жели, и споља испуњавати све заповести, али, ако он нема развијен однос љубави, милосрђе и самопожртвовање према своме ближњем, онда ће све његове речи бити само звук, који је проткан обманом и, у првом реду, самообманом. О томе предивно пише апостол Павле: „И ако говорим језицима човечијим и анђеоским, а љубави немам, онда сам као звоно које звони и прапорац који звечи“ (1 Кор. 13, 1).

Фото: elitsy.ru

У нашем животу се тако догађа, да човек манипулишући својом свешћу, почиње да дели људе на десне и леве, на „своје“ и „туђе“, на црне или беле…

Обратио бих пажњу на речи апостола Павла: „А сад одбаците и ви то све: гнев, љутину, пакост, хуљење, срамотне речи из уста својих. Не лажите један на другог; свуците старог човека с делима његовим. И обуците новог, које се обнавља за познање по обличју Оног који га је саздао.“ (Кол. 3, 8-11). У тим речима видимо дубину и идеал, ка којем би требало да стремимо. Господ никада није носио разједињење, него је стремио да око себе сабере народ.

Ако се човек назива хришћанином, онда би он морао да се стара првенствено да створи мир у својој души, у својој породици. Управо је породица та ограда, у којој би требала да се развија и да се дарује љубав.

Брини се не да на земљи оставиш децу, него да их узведеш на небо, не прилепљуј се ка супружанству телесном, већ стреми ка духовном, рађај душе и васпитавај децу духовно“ – говори свети Василије Велики.

На жалост, многи родитељи не дају значаја васпитању своје деце, уверавајући себе у то да је то посао педагога. Желим истаћи да као што позориште почиње од гардеробе, тако и васпитање креће из родитељског дома, зато и треба улагати максималан напор ради васпитавања сопствене деце, и поврх тога, показивати пример сопственим животом.

Људска природа је загађена грехом и у њој происходи велика количина противречности што доказује да се човек непрестано бори са самим собом. „Овде се Бог са ђаволом бори, а поље битке су људска срца“- пише Ф. М. Достојевски.

Враћајући се ка животном избору, увек би требали себи поставити питање, колико је правилан овај или онај поступак који чинимо, и чему ће нас тај поступак даље одвести. Ако је наш поступак испуњен добрим намерама, онда нећемо имати никакве трзаје савести. Ако не губимо осећање љубави ка ближњима то значи да стојимо на правом путу који јесте неразрушив.

Ако се будемо старали да развијамо љубав, онда ћемо се и сједињавати у Христу и заједно са апостолом Павлом моћи ћемо говорити: „Јер знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, Ни висина, ни дубина, ни друга каква твар не може нас раставити од љубави Божије, која је у Христу Исусу, Господу нашем“ (Рим. 8, 38-39).

Свештеник Леонид Бартков

Са руског: Свештеник Парохија Кравичка

Извор: m.ugrainform.ru/materials/?eid=70622

Свако, па и дјелимично копирање материјала „Хришћанске приче“ без привођења линка на оригинални текст објављен на нашем веб-порталу, третира се као грубо кршење закона о ауторским правима. ©Парохија Кравичка

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s