Најсветија српска ријеч у нашем језику одвајкада је поред ријечи Бог и ријеч мајка. Ове ријечи иду паралелно једна уз другу. Мајка је биће на које се гледало другачијим очима. Једноставно, то није само особа која те је родила, његовала и пазила у дјетињству, научила првим ријечима и корацима, поставила на животну стазу коју је утабавала за тебе… То биће јесте оличење нечега значајно вишег, нечег мистичног, божанственог, онога што називамо љубав. Зато свети владика Николај Српски каже мајка је биће најсличније Богу. То биће је у исто вријеме и емоција у свакоме од нас, животна снага, наше надахнуће. Мајка је ријеч која се говори са бљеском у очима и жаром у срцу. И са огромним поштовањем управо према таквој нељудској жртви и љубави која вуче своје поријекло не из овога свијета, већ из другог, Божијег свијета. Сјетимо се само херојства, витештва, жртве… Сјетимо се још веће трагедије, муке, боли коју су српске мајке проживљавале током много вијекова нимало лаке наше историје. Сјетимо се мајке Југовића која у Косовском боју губи мужа и свих седам синова којој на крају препуче срце од боли. Сјетимо се мајки које се, са завежљајем у рукама, по блатњавом путу и налетима снијега, крећу у колони пут Албаније… Сјетимо се оне међу њима, чије је свједочанство оставио Француз Раул Лабри, која је у моменту логоровања на том страшном путу, сједила на земљи и прљавом неком храном, у тренутку када није било хране за војнике, хранила своја три дјетета која су била у ритама… Сјетимо се и оних које су остајале крај плотова машући својим синовима и са осмијехом на уснама а знајући да их вјероватно више никада неће очима гледати… Сјетимо се мајки по логорима, и у сваком рату, свакој кризи и немаштињи. Њиховог подвига и још веће њихове славе. Сјетимо се мајки из претходних ратова… Требало би пуно писати о свему, и напосљетку опет не би смо много тога рекли. Свако од вас зна за понеки примјер и патње, и жртве, и трагедије мајчине. Свако од вас памти понеки лик у срцу урезан анђеоске доброте и божанског трпљења. Недавно сам прочитао и превео и о једној мајци која није хтјела да абортита своју бебу иако су јој љекари рекли да ће беба сигурно умријети по рођењу. Мајка је хтјела ту бебу да види, да је доживи макар само на тренутак који ће за њу бити вјечност… Наишао сам и на једну причу о мајци која је своју умирућу бебу тешку тек пола килограма хтјела да стави на груди по последњи пут, а беба је надахнута том чудном енергијом љубави заправо оживјела… И све данашње мајке су као и оне претходне, достојне помена. Као оне које трпе, праштају и раде и поново трпе, праштају и воле. Лијепо је то Исидора Секулић записала једном приликом – српска мајка човјечна остаје оним што се не мијења, вјечним цртама човјека и жене.
Зато сваки редак који напишемо, свака жеља, сваки поклон у вријеме празника, према тим бићима, заправо су само једна капљица у мору љубави које је нас саме запљускивало током читавог нашег живота, и које запљускује својим топлим таласима рекли би смо вјечно… У нечему у чему препознајемо самога Бога.
Свештеник Парохија Кравичка
Датум: 27. децембар 2020. год.
Свако, па и дјелимично копирање материјала „Хришћанске приче“ без привођења линка на оригинални текст објављен на нашем веб-порталу, или позивања на извор, третира се као грубо кршење закона о ауторским правима. ©Парохија Кравичка
ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ 