Свети Сава нам је јасно и искрено, дубоко и мудро показао пут којим треба да ходимо
Будим се у овом хладном, но Сунцем објасном јануарском дану. Прошли су многи највећи српски празници, канцеларије су већ отворене, а школски ходници испуњени непрекидном грајом њених ученика. Као и иначе, брзо се облачим, јер већ одавно касним у очеву фирму, у коју нерадо одлазим. Из радне собе узимам неку папирологију, но, пажњу ми одвраћају оне моје нагомилане, прашњаве књиге, за које, у посљедње вријеме, све рјеђе уопште имам времена. Узимам једну, можда уграбим који минут да прочитам који пасус. Брзо узимам два гутљаја кафе и полазим, јер већ одавно касним.
Стижем на радно мјесто. То је једна, не тако велика фирма, чији је власник мој отац. Поред мене, мој отац има још два сина и нас тројица сви радимо у овој нашој малој, породичној фирми.
Не жалим се, на послу сам врло уважен, наравно, један сам од власникових синова. Сви су фини према мени, но и ја сам такав према свима и никада нисам правио разлику између домара и правника или чистачице и секретарице.
Због тога ме цијене и поштују. Такође, ја сам најмлађи син у породици, но отац жели да ја једног дана преузмем фирму. Сматра да сам ја најспособнији за обављање тог посла, а и добар сам са људима око себе, воле ме.
Мене то не привлачи, никада нисам желио за себе посао у заузетој фирми, чак не волим ни пословно одијело да носим. Старија браћа би то жељела, чак нису ни упућени у очеве планове да ја преузмем фирму, па се често препиру између себе, који од њих двојице ће добити ту част, уопште не укључујући мене у један од могућих избора. Ја вриједно, али нерадо радим и трудим се да се не жалим. Посао није тежак, но, то никада мене није привлачило. Прије него што је преминула, мајка ми је врло често читала неке од најљепших српских књига, приповиједака и пјесама пред спавање. По њеном одласку на неко боље мјесто, када сам ја имао само девет година, наставио сам њену традицију и свако вече пред спавање читао бих нешто из српске литературе. Не занемаривши то послије њене смрти, она је наставила да живи кроз мене. Временом, како сам старио и сазријевао, развио сам навику и читао сам по три до четири књиге за ноћ. У мени родила се огромна страст према књизи и све што сам желио јесте да једнога дана отворим једну врсту читалишта за дјецу и одрасле, гдје би млади, а и старији подстицали једни друге да читају, да пишу и да се образују и духовно унапређују уз помоћ књига. Са својих тринаест година почео сам писати једну књигу у част мојој мајци, но, убрзо сам то баталио, због недостатка времена. Мом оцу то никада није било битно, водити фирму је био продични посао и традиција, његов отац је ту фирму оставио њему и сада је он хтио да уради исту ствар са својим синовима.
Пауза је. Обично не престајем са радом ни током пауза, но, на столу примјетих ону књигу што сам је малочас понио са собом при поласку на посао и одлучих да прелистам коју страну, набрзину. Било је то „Житије Светог Саве“.
Док сам био дијете, мајка ми је ово дјело читала много пута, но временом моји животни видици и размишљања су се много промијенила и проширила, тиме имам осјећај као да први пут читам овај величанствен животопис. Читам о храбрости младог Растка, о снази воље, о истинској жељи и тежњи ка нечему већем од нас, обичних смртника, о његовој одлучности. Како му срце рече, Растко скиде своје краљевске одоре, збаци круну са главе, одриче се свог престола и утече ка Светој Гори да се замонаши. Затварам књигу, ово је моја судбина, схватам да отмено одијело, кравата и звање директора, никада неће моћи да замијене оно за чим моје срце вапи. Никада неће моћи да угасе ону нестварну љубав и страст према књизи, у којој моје срце изгара.
Одлазим из очеве фирме. Спаковао сам оно најбитније, пар основних одјевних предмета, прибор за хигијену и једну пуну торбу мени најдражих књига, за почетак. Одлазим ка свом бољем сутра. Корачам поносно и спремно, осјећам да одакле год да ме моја мајка тренутно посматра, сигурно то ради са осмијехом. Стижем у једну, иначе, прометну улицу града Београда, након неког времена распитивања, сазнајем да један човек издаје један омањи локал, по не тако скупој цијени.
– Ово је сигурно мој срећан дан, помислих.
Убрзо долазим у контакт са тим човјеком и након пар сати преговарања и уређивања самог простора, би спреман да локал назовем својим и спремним за отварање. У једној оближњој антикварници узех двије полице, средње доброг стања и на њих наредах мноштво књига, које сам набавио из различитих извора. Потом одлучих да својој читаоници дам име „Свети Сава“, а онда након што сам све то марљиво обавио, сједох да завршим још једну обавезу. Написао сам оцу писмо, у писму сам му објаснио зашто сам одлучио да урадим овако и уз адресу свог локала, позвао сам га да и сам дође, кад год пожели и прочита нешто из моје скромне колекције књига.
Растко, по монаштву Сава, бијеше заиста једно снажно биће, бијеше и остаде духовна и морална вертикала многих данашњих и тадашњих личности, које сумњају у своје животне изборе и одлуке. Пут ка побједи над самим собом је често врло трновит и на моралним мердевинама које воде ка овом циљу, врло често фали једна степеница. Колико нас би сада било мишљења према Савином поступку да се лиши своје краљевске дужности зарад вјечите службе према Богу, да је то сулудо и смијешно. Но, то је Сава био, једно несебично биће, снажног морала и непоколебљиве воље и жеље. Читајући о њему, увијек сам добијао неку чудну снагу, вољу и моћ да урадим оно што желим и олако пређем преко сваке препреке која ми се нађе на путу. Књиге у којима сам читао о Светом Сави биле су попут батеријске лампе изгубљеном путнику у тамној ноћи или светионика једном уплашеном морнару на узбурканом океану. Читајући о Светом Сави, освијетлих себи пут којим треба да ходим и сада храбро корачам, не окрећући се назад.
Марина Тришић
– најбољи литерарни рад на светосавском конкурсу 2021. год. у Средњошколском центру «Сребреница» заједно са Вукашином Јовановићем
ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ 