У стомаку једне труднице једанпут су разговарале две бебе. Једна од њих је била верник, а друга неверник.
– Да ли ти верујеш у живот после порођаја? – пита свога брата беба која је неверник.
– Наравно! – одговорила је ова беба. – Живот после порођаја постоји, то је сасвим јасно. Овде смо само ради тога да бисмо ојачали и да бисмо се спремили за оно што нас чека после.
– Глупости! – одговорио му је неверујући брат. – Никаквог живота после порођаја нема. Па, зар можеш и замислити како ће он изгледати?
– Не знам све детаље, – рекла је беба верник, – али верујем да ће тамо бити више светлости. Можда ћемо у том животу ми сами ходати и јести својим устима.
– Какве глупости! – одговори му брат. – То је немогуће, да ми сами ходамо и да једемо својим устима! О томе је чак смешно и говорити! Ми имамо пупчану врпцу која нас храни. Наш живот је врпца, а и тако је превише кратак да бисмо мислили о нечему другом.
– Али тамо ће све бити сасвим другачије. – рекла је верујућа беба.
– У сваком случају тамо ћемо видети маму и она ће се побринути о нама.
– Маму? Ти верујеш у маму!? И где се она налази?
– Она је свуда око нас, ми у њој пребивамо. Захваљујући њој ми се крећемо и живимо. Без ње, ми просто не бисмо могли постојати.
– Каква глупост! Ја нисам видео никакву маму те је очигледно да она не постоји! – узвикнула је неверујућа беба.
-А ја тачно знам да она постоји. – одговори брат верник. – Понекад, када се све около умири, могуће је чак чути како она пева и осетити како нас она мази.
Ето, видећеш да ће наш прави живот почети тек онда када се родимо.
Извор: Олга Кљукина. Био једном један човек. Епархија Зворничко-тузланска: Бијељина, 2020.
Приредио: свештеник Дејан Ђуричић
Свако, па и дјелимично копирање материјала „Хришћанске приче“ без привођења линка на оригинални текст објављен на нашем веб-порталу, или позивања на извор, третира се као грубо кршење закона о ауторским правима. ©Парохија Кравичка
ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ 