Немачки лутерански професор Карл Кристијан Фелми (Karl Christian Felmy) је не тако давно објавио књигу „Увод у савремено православно богословље“. Када га је редакција портала Православље у Бугарској замолила да дȃ интервју за сајт, сазнало се да је професор примио Православље.
– Поштовани професоре Фелми, наше читаоце би занимало да сазнају више о вашем сусрету са Православљем?
Већ од малих ногу код мене је никао интерес према Православљу. Зашто? Само Бог зна. Можда је то повезано са тим што је мој отац, пастор лутеранске цркве био члан братства које се старало за обнављање и оживљавање богослужбеног живота у лутеранству тадашњег времена. Сећам се, када сам имао дванаест година, упитао сам оца шта је то Православље. Значи, некакав интерес је постојао.
Када сам већ био студент богословља на Хајделбершком универзитету, интерес ка Православљу је ојачао. На путу до универзитета се налазила старокатоличка црква у којој се сваке недеље вршила православна Литургија. Једанпут, пролазећи поред ње, прочитао сам да се управо у то време тамо служила Божанствена Литургија. Од тада сам веома често тамо ишао, да би се упознао са православном литературом и да бих се помолио.
Следећи мотив сам добио за време припреме семинарског рада. Сакупљајући литературу у библиотеци Екуменског института Хајделбершког универзитета, случајно сам открио књигу Игора Смолића „Живот и учење стараца“ коју сам са одушевљењем прочитао. Ја сам до сада захвалан Богу, што је мој сусрет са Православљем произашао посредством Божанствене Литургије и прелепе књиге о руским старцима, а не посредством сувих издања догматике или катихизиса.
После годину дана вратио сам се у град Минстер, где сам живео са родитељима после рата и где сам се 1986. године упознао и почео да дружим са покојним Т. П. Којевим. Тамо сам усвајао историју и богословље православних цркава, истовремено завршавајући докторску дисертацију о проповеди у Руској Православној Цркви XIX века.
У граду Реклингхаузену, 70 километара од Минстера, 1956. године је отворен музеј икона са најбогатијом колекцијом у Западној Европи. Тамо сам често ишао и до данашњих дана с њима одржавам блиске контакте. Иконе играју велику улогу у мојим научним истраживањима и представљају, по мом мишљењу, важан извор православног богословља.
– Постоји мишљење да се православно богословље још налази у „вавилонском ропству“, под утицајем западног (католичког и протестантског) богословља. Да ли су постојали неки позитивни утицаји на православно богословље од стране Запада?
Постојали су. Као што је познато, протојереј Георгије Флоровски се веома оштро одазвао на развој православног богословља, конкретно руског богословља, после пада Константинопоља и у том контексту је говорио о псевдоморфози православног богословља. Он је поготово расуђивао да је борба за богословље у Русији коначно завршена, тј. да је никло самостално руско православно богословље.
Последњих година ја сам почео да изучавам дела руског богослова, протојереја Павла Светлова и задивио сам се његовој образованости, његовом знању светоотачког а такође и њему савременог, западног богословља. Он је увек отворено наводио изворе из којих је црпио знања. То га позитивно разликује од представника школског, схоластичког богословља XVIII и почетка XIX века. Отворено критичко посматрање западног богословља никада није шкодило Православљу – под условом да православни богослови не заборављају своје корене у литургичком и аскетском искуству Цркве. У том односу утицај француске Nouvelle Theologie на париску школу православног богословља се показао посебно позитиван. То исто можемо рећи о богословском мишљењу митрополита пергамског Јована Зизијуласа, који је у свим својим делима доказао да је он у могућности „све опробати и доброг се држати“ (погледати Еф. 5, 21)- такође у односу ка Западу.
– Како оцењујете однос протестантског богословља ка православном? Као историјски интелектуални резерват или као извор надахнућа?
Већ је добро што се људи слажу са мишљењима других. Али то је наравно, недовољно ради потпуног узајамног схватања. Право узајамно схватање могуће је достићи само тада када човек почне да познаје самог себе. Ја не знам ни једног протестантског богослова, који би се озбиљно бавио животом и учењем православних цркава а чији се начин мишљења не би изменио са изучавањем Православља.
– Да ли се нешто променило од тога како је изашла ваша књига? Шта можете додати у вашем односу ка савременом православном богословљу?
Убеђеност, да је православно богословље – богословље црквеног искуства, коју сам добио као резултат његовог изучавања и изразио у својој књизи, није се изменила. Наравно, после завршетка рада над књигом, продужио сам да радим у области православног богословља и конкретно, подробније сам почео да се занимам сотириологијом са учењем о кенози. Важније је то, што је моја унутрашња веза са предметом мојих истраживања ојачана и што сам ја сȃм недавно примио Православље. Али, то је моја лична одлука и као природна последица изучавања Православља, којим се занимам читав живот.
– Шта можете поручити људима који после промена поново траже православну веру и живо религијско искуство?
У Русији почетком XX века се догађало да су се људи који су одступили од вере, после извесног рока, поново враћали у крило Цркве. Али то враћање у Цркву, по речима оца Георгија Флоровског, се превише често мешало са враћањем међу народ. Вера угљара, старе баке или неписмене богомољке се доживљава као прави образац или мерило. Ја сам у својој књизи писао да је новије православно богословље усмерено против једностраног интелектуализма, али није против обраћања ка интелекту као таквом. Какву високу интелектуалну културу можемо препознати код светих отаца IV века! Не ради се о томе, да треба изузимати ум, већ ум затворити у срце, то јест не треба раздељивати ум од црквеног искуства. Само на тај начин је могуће превазићи хладни интелектуализам, не одвајајући се од разума.
Осим тога потребно је учити се, црпити „живот у Христу“ из тајне Евхаристије. Често заборављамо то што је учио свети Јован Златоусти. „Постоје примери, у којима се свештеник не разликује од подчињених, например, када се морају узимати Свете Тајне. Ми се сви једнако њих удостојавамо. Сада није тако, јер се свима предлаже једно Тело и једна чаша.. и ми свеједно једни друге целивамо.
При самом савршавању страшних тајни свештеник се моли за народ а народ за свештеника, зато што речи „Са Духом твојим“ означавају не ништа друго, него управо то. Добивши прво одговор од народа а затим сагласност да је достојно и праведно оно што се врши, свештеник почиње благодарење. И шта је зачуђујуће, ако заједно са свештеником вапије и народ, када он узноси те свештене песме заједно са самим Херувимима и Престолима.
Разговорала Марија Иванова
Извор: http://www.patriarchia.ru
Са руског превео: свештеник Дејан Ђуричић
Објављено у: Православни Мисионар, март/април 2012, стр. 61-63
Свако, па и дјелимично копирање материјала „Хришћанске приче“ без привођења линка на оригинални текст објављен на нашем веб-порталу, или позивања на извор, третира се као грубо кршење закона о ауторским правима. ©Парохија Кравичка
ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ 