Само убиство нисам видио, но, на мојим рукама је отац Трофим испустио душу. Његово лице је било пуно туге и боли. Било је видљиво да је преживљавао највећа страдања. Отишао је тихо. Просто је заћутао и готово. Отац Василије је издржао дуже од свих и умро је у колима хитне помоћи на путу за Козелск. Његово истренирано тијело се на сваки начин противило смрти, али, рана је била превише страшна.
Затим је стигла милиција и почела су оперативна увиђања и све убијене су одвезли на обдукцију. После неколико сати довезли су их у храм светог Илариона. Колико се сјећам био сам једини мирјанин који је присуствовао при тој првој молитви поред тијела убијене браће и видио сам њихова тијела још непокривена и без одежди. По традицији, мирјани не би смјели бити при облачењу монаха но ради мене су направили изузетак. И ја захваљујем судбини што сам присуствовао на тој молитви. Вјерујте ми на ријеч, никада нисам видио ни осјећао нешто слично. А најприје треба рећи о лицима убијене браће.
Знате шта ме је тада задивило? Сва тројица су умрла у страшним мукама, од незамисливе боли и та бол је остала на њиховим лицима у моменту њихове смрти. Али, ето, прошло је неколико сати и ја сам видио сасвим друга лица. Њих је чак било могуће назвати ликовима са иконе јер су толико свијетлили и сијали. То није био мој егзалтиран осјећај, већ су сви примијетили чудно преображење лица, на свој тројици је био свијетао, миран и благ осмијех. Веома умирујући и сигуран. Осјећали смо да су они видјели нешто радосно. Али, шта је зачуђујуће: дух је напустио тијело, али га је преобразио након смрти. О ова три осмијеха сам говорио на почетку своје приче. Управо тај осмијех ја никада не могу заборавити. То је очигледан доказ постојања загробног свијета.
Георгије Гупало
Са руског: свештеник Дејан Ђуричић
Свако, па и дјелимично копирање материјала „Хришћанске приче“ без привођења линка на оригинални текст објављен на нашем веб-порталу, или позивања на извор, третира се као грубо кршење закона о ауторским правима. ©Парохија Кравичка
ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ 