У оној за њега најстрашнијој, судбоносној ситуацији, у моменту који се сматра егзистенцијалним човјек је увијек сам записао је Иво Андрић у Травничкој хроници. Али, ако би један Човјек успио да за читаво човјечанство понесе бреме гријехова на својим плећима, тај Човјек би свакако заслуживао да му обратимо барем дјелић пажње. Само једну мрвицу од оне цјелокупности коју нам је он Сам оставио. Јер ма колико се цар, владар, политичар или моћник овога свијета упирали да барем за мало промијене ток људске судбине они не би могли да понесу ни један милиметар онога Крста… Онога најтежег. Јер Онај који га носи није тек Човјек, он је и Бог. Логично би било онда да у најтежним душевним ситуацијама са којима се суочавамо наду и подршку тражимо не у људима који се разлете попут јата голубова кад пљеснеш руком и који су слијепи да виде оно што је непосредно пред њима и тако уочљиво, него, управо у Њему. Да онај Крст који је понио буде управо тај наш мост за прелазак, као што је на оним илустрацијама умјетник лијепо и дочарао. Потребно је само кренути тим путем…
Сјетимо се и надахњујућих ријечи Ф. М. Достојевског у Браћи Карамазовима који је рекао да када се човјечанство одрекне од Бога онда ће сами по себи без људождерства пасти и сви ранији погледи на свијет, сав морал и да ће наступити нови морал. Људи ће се ујединити да узму од живота све што он може дати, рече Достојевски, али обавезно за срећу и радост у овдашњем свијету. Човјек ће се онда уздићи духом божанске, титанске гордости и биће човјекобог. Побјеђујући природу науком човјек ће сваког часа осјећати узвишену насладу која ће му замијенити све наде на небеска уживања… Нисмо ли прије ове епидемије заиста и били крочили на овакав пут? Стрмоглави пут који нам је све више отварао очи за наша уживања а затварао их за наду у небеска добра? И онда када наша уживања падају као куле од карата пред непознатим, када човјек остаје огољен, депресиван и када му је хладно од спознаје да је сам самцијат међу милионима свјетиљки модерног, технолошког града има поновну шансу да се запита, осврне и поразмисли. А онда би са те размеђе могао да бира пут којим ће поћи и да не заборавља да је тим путем једном ишао Неко ко ће га убудуће водити за руку.
Свештеник Дејан Ђуричић
На Велики Петак, 17. 04. 2020. год.
Свако, па и дјелимично копирање материјала „Хришћанске приче“ без привођења линка на оригинални текст објављен на нашем веб-порталу, или позивања на извор, третира се као грубо кршење закона о ауторским правима. ©Парохија Кравичка
ХРИШЋАНСКЕ ПРИЧЕ 