Јер оно, што смо преживели било је доиста паклено – и узвишено. Били смо суђеници историје, једно „поколење за пјесму створено“, и морали смо многу своју годину младости, многи свој дар природе, жртвовати у пожару света: ради будућности отаџбине, ради бољег неког столећа. Тражило се од нас и ми смо дали. И године су од тога прошле…
Ноћ тамна-Ветар фијуче.Сат тихо откуцава.Тишина гробна…Само мајка,Испуњена зебњом бића свог,Дрхтавом руком држи и гледа,Слику сина јединог. Кроз ноћ ледена киша лије,А тамо далеко, бој се бије.Хиљаде младе деце гине,Дика и понос народа свог,А мајка брижно у слику гледаМисли на сина јединог. Машинка грокће, топови ричу,Ваздух се пролама, зрна фијучу,Црвена крв […]
Противници ћирилице, а међу њима има и оних који су само заљубљеници у латиницу, будући да је латиница данас ћирилицу скоро па потпуно истиснула из употребе, готово папагајски понављају да су ћирилица и латиница – подједнако српска писма. А оне то нису. Није, наиме, тачно кад се каже да је и латиница, попут ћирилице, српско писмо. Ћирилица јесте српско писмо, а латиница (коју је направио Људевит Гај, и мало допунио Ђуро Даничић) није српско писмо, него је писмо српскога језика.
Ако прођемо нашим престоним градом ретко где ћемо наћи фирму исписану ћирилицом, још ређе са српским именима, познатим нашем народу. Не само да образовани ретко употребљавају ћирилицу, него и они полуписмени радије употребљавају латиницу. Немамо ништа против латинице, и то је значајно писмо, и добро је што знамо и једно […]
Рано јутрос умрла је ноћ и нико плакао није Радоваше се рађању дана Изгубила се измаглица пред налетом сунчевих зрака У ходницима школа нестао глас тишине Нестанак није пријављен Угасила се једна илузија и не покушаше да је оживе Тајна једне душе престаде да постоји Уби је шапат усана у […]
„У случају наше писмености реч је о алтернативној употреби двају писама за исти језик услед чега је немогуће у пракси одржати њихову равноправну примену. То је класичан пример диграфије као последице ширења јачег, империјалног писма које у одређеној средини потискује домаће национално писмо. Често исказана тврдња како су „оба писма […]
Језик је најјаче оружје на свету, Са језиком можеш да покориш планету. Као што се дуга роди од кише, Језиком се прича, пева и дише. Језик мржње душу мори, За језик љубави душа се бори. Као што птица лети високо, Као што риба зарони дубоко, Ти чувај језик Светога Саве, […]
Локомотива свакодневице стаде Нашом стазом корача песник и оставља дубоке трагове Поздравља нас срцем и осмехом Урања у наше скривене мисли и скида вео обмане Речима мисао на трон уздиже Лавина речи стапа се са нашим жељама и пали ватру надања Тријумф победника и сенка губитника у истом теснацу Заједничко […]
Очију склопљених на пола Уморна од пута песме и радости Спазих у камену птицу белу Што стаде на путу до вечности За време лепо и кратко к’о сан Поглед ми опет полете високо Огроман бисер у камену сија За душу храна, рај за око Путем од кога застаје дах Од […]
Миленко Илић је један од пјесника са наших крајева о коме се мало, готово ништа, није зборило, писало, биљежило… А требало би. Његова збирка пјесма објављена је постхумно 2017. године и промовисана је у Народној библиотеци „Филип Вишњић“ у Бијељини. У Братунцу о томе није било ни помена.
